Трагом једне неправде

Када се говори о уранијуму, радиоактивности и нуклеарној енергији, прва асоцијација је на генијалну Марију Кири и њену породицу истакнутих научника и нобеловаца. Међутим, једна друга генијална дама, аустријска физичарка Лиза Мајтнер открила је тајне физичког процеса нуклеарне фисије која је у основи нуклеарне енергије, нуклеарног реактора и нуклеарне бомбе, чиме је дала огроман допринос науци, којој је посветила цео живот. Када је у британском часопису Nature 1939. године Лиза Мајтнер са својим нећаком Отом Фришом, такође истакнутим физичаром, прва у свету теоријски објаснила физички процес нуклеарне фисије и енергију која се том приликом ослобађа, Алберт Ајнштајн и његове колеге су схватили да се у томе крије потенцијално опасно оружје. И ко зна како би се окончао Други светски рат и који би даљи ток историје био да није Ајнштајн са својим колегама упутио писмо америчком председнику Рузвелту и упозорио га да непријатељ има могућност да направи опасно оружје! Тада је у Америци започео пројекат „Менхетн”, који је окупио истакнуте физичаре (Енрико Ферми, Роберт Опенхајмер и др.) за производњу атомске бомбе. Иако се сматра да је Лиза Мајтнер „мајка атомске бомбе”, она је одбила позив да учествује у пројекту „Менхетн” из етичких разлога. „Не желим да имам икакве везе с бомбом”, био је њен одговор. Она је више пута номинована за Нобелову награду, али је није добила, што многи сматрају великом неправдом. Нобелову награду је добио њен дугогодишњи сарадник Ото Хан 1944. године, управо за откриће нуклеарне фисије, јер је у својим публикованим радовима минимизирао или изоставио да наведе велики допринос Лизе Мајтнер.

Пробијање баријера

Лиза Мајтнер је рођена 1878. године као треће од осморо деце у јеврејској бечкој породици. У тадашњој Аустрији било је ограничено женско образовање. У то време такав став је био уобичајен и код обичних људи и код интелектуалаца следбеника филозофа Жан-Жакa Русоа, који је сматрао да мушкарци и жене нису истог интелектуалног нивоа и да су жене предодређене за домаћинство и породицу. Када су услови школовања девојака мало либерализовани, Лиза Мајтнер је уписала Универзитет у Бечу, али тек у двадесет трећој години после вишегодишњих припрема, одабравши студије физике и математике. Мала, витка, с тамним очима и замишљеним изразом лица била је фокусирана само на своје студије. Професор физике је био славни научник Лудвиг Болцман, захваљујући коме је Лиза схватила да је њено животно опредељење физика. Према речима Ота Фриша, Болцман је Лизи дао визију физике као битку за коначну истину, визију коју никада није напустила. А о Болцмановим предавањима, од термодинамике до електромагнетизма, Лиза Мајтнер је говорила да је то било нешто најлепше и најинспиративније што је икада чула.

Већ 1905. године је докторирала, као друга жена у историји Универзитета у Бечу. Физика је тада пролазила кроз јединствену трансформацију, пошто је чувени берлински физичар Макс Планк својом квантном теоријом утро пут новој физици. То се младој и амбициозној физичарки толико допало да је одбила понуде за рад у индустрији и кренула пут Берлина како би од Планка научила више о новој истраживачкој области. Иако је Планк био скептичан према научним амбицијама жена, а пруски закон чак забрањивао студирање женама, после разговора с Лизом Мајтнер, Планк је допустио да слуша његова предавања па ју је чак унапредио у своју асистенткињу.

За сопствена истраживања млада физичарка је морала да савлада нове препреке. Обратила се руководиоцу Института за физику, који је договорио њену сарадњу у Краљевском институту за хемију с вршњаком Отом Ханом, који је такође био заинтересован за феномен радиоактивности. Административни прописи Хемијског института су строго искључивали жене, па су Мајтнер и Хан своју лабораторију сместили у бившу подрумску столарску радионицу. И поред скромних услова ређала су се њихова открића: феномен емисије електрона од стране побуђених атома, нови хемијски елемент протактиниј и др. Упркос понижавајућим условима, Лиза Мајтнер се сећа тог времена као најсрећнијих година своје каријере: „Били смо млади, весели, безбрижни, а истраживања о нуклеарној физици су невероватно напредовала, па се изненађујућа открића у некој лабораторији догађала скоро сваког месеца.” Мајтнер је полако пробијала баријере постављене женама, па је постала прва жена у Немачкој која је добила звање редовног професора физике на Универзитету у Берлину.

Након открића неутрона (Џејмс Чедвик, 1932), италијански научник Енрико Ферми је бомбардовао уран неутронима, сматрајући да ће добити елементе који су тежи од урана. У то време у Паризу истом проблематиком бавила се с великим успехом и Ирена Жолио Кири с нашим физикохемичарем Павлом Савићем. Настављајући Фермијеве експерименте, Мајтнер и Хан, заједно с хемичаром Фрицом Штросманом, такође су почели да бомбардују уран неутронима пратећи продукте распада.

Почетак нацистичке владавине и ширење антисемитизма у Немачкој је имало непосредне импликације на Лизу Мајтнер. Успешна жена без деце, а поврх свега пореклом из јеврејске породице, без обзира на то што се раније преобратила у хришћанство, није се уклапала у нацистичке расистичке законе. Прва казнена мера била је одлука универзитета да више не може да предаје. Многи научници јеврејског порекла су емигрирали. Она је у почетку успевала да задржи свој положај у институту захваљујући свом аустријском држављанству. Међутим, после анексије Аустрије она је изгубила статус стране држављанке који јој је гарантовао сигурност и за њу је настала акутна животна опасност. Уз помоћ колега Лиза Мајтнер је без докумената и своје имовине само с два мала кофера емигрирала најпре у Холандију, а затим у Шведску. Када је напустила Берлин, њени експерименти су били у развоју, књиге на полицама, а њени бивши студенти збуњени њеним одласком. За њу су настали веома суморни дани. Морала је у добу од шездесет година да учи нови језик, била је без имовине, без стана. У писмима је истицала да због недостатка посла веома пати и да јој је зато живот лишен сваког смисла. Она је стално била у преписци с Ханом, подстичући га на даље експерименте.

Све осим Нобела

Године 1938. Хан се писмом обратио Лизи Мајтнер за објашњење физичке појаве, јер је у току експеримента уместо изотопа урана добио лакше елементе – изотопе баријума и криптона. Мајтнерова и њен нећак Ото Фриш одмах су кренули да разјасне загонетну физичку појаву. У току једне зимске шетње, сетили су се да су Георгиј Гамов и Нилс Бор тврдили да се језгро атома понаша као капљица течности и овако сликовито поређење указало им је на могућност цепања капљице, односно у овом случају цепање језгра атома урана, које су назвали фисија. Мајтнерова је даље, примењујући Ајнштајнову теорију, одредила и кинетичку енергију два продукта добијена дељењем и све то записала на папиру седећи на стаблу обореног дрвета. Мајтнерова и Фриш су послали рад часопису Натура с детаљним теоријским објашњењем процеса нуклеарне фисије и могућим ослобађањем велике енергије. И пре него што је рад објављен фебруара 1939. године, вест се брзо проширила у свету, а у америчким лабораторијама је настала трка у потврђивању експеримента и даљем истраживању, које је резултирало производњом атомске бомбе.

Упркос каснијим номинацијама, Мајтнерова није никада добила Нобелову награду за физику. Она је примила многе друге награде: медаљу „Макс Планк”, награду „Енрико Ферми” и, каква иронија, награду „Ото Хан”. Године 2015. Америчко друштво физичара је Мајтнеровој одало посебно признање придруживши је физичару Ричарду Фајнману и Николи Тесли. Била је почасни доктор наука многих универзитета и члан више академија наука. Сто девети хемијски елемент периодног система је назван по њој – мајтнеријум. Данас се широм света користе нуклеарне централе, где се континуалном фисијом само од једног килограма изотопа уранијума-235 ослобађа невероватно велика енергија!

Лиза Мајтнер је умрла 1968. године у Енглеској, остављајући изванредна теоријска и експериментална открића, која су заувек променила теорију језгра атома, науку и свет. После њене смрти Ото Фриш је на њеном надгробном споменику уписао епитаф: „Лиза Мајтнер – физичарка која никада није изгубила хуманост.”