Уздах за униформом
Чудна реч униформа: етимолошки подвлачи једнакост, једнообразност, „униформност”, иако се као рухо облачи управо да би се подвукла разлика од оних који на њу немају права
Китњасте или строге, једнобојне или шарене, с ројтама или без њих, генералске или портирске, увек подразумевају неку количину моћи: у томе је неодољива привлачност униформи. Одмах да признам – одбојна ми је њихова порука наметнутог ауторитета, не подносим њихову умишљену беспоговорност.
Изложене у музејима, делују прашњаво, једнообразно и – руку на срце – досадњикаво. Не види се у чему почива њихова чаробна моћ преображавања личности која се у њих увлачи. Ипак, униформе које ми не делују тако безопасно и прозаично не налазе се у музејима; пратим са извесним чуђењем ужагрене погледе младих Чилеанаца док занесено зуре у униформисане лутке стратешки распоређене по парковима, трговима и пешачким зонама Сантјага: као хипнотисани потписују пријаве за војну академију која врбује нове кадрове – униформама. Армија очито има добре психологе: уместо прогласа и бомбастих патриотских парола, посао обављају неме униформе које ће магнетском снагом привући будуће кадете. Противно очекивању на основу историјског искуства, просечни Чилеанци баш воле униформе – готово је забавно колико униформе чилеанске армије личе на старе пруске, укључујући и оне знамените шиљке на шлемовима – и замишљајући себе у њима, поглед у будућност им постаје ружичаст. Нисам се бавио озбиљним истраживањима те појаве, али сам доста путовао и нигде нисам срео народ којем је униформа толико прирасла срцу. Кажу ми да у САД униформе такође највише привлаче будуће кадете, али ја то нисам видео, па да не говорим оно што не знам.
Јаков Игњатовић је један од оних који је својевремено тврдио да девојке воле униформисане мушкарце, да више гледају лампасе, ројте, еполете и блиставу дугмад него њихова лица и да просто не могу да им одоле. Изгледа ли неко у униформи јачи, паметнији, успешнији, важнији? Осим цура, чини се да тако мисле и портири кућа око њујоршког Гремерси парка и на горњој источној страни Менхетна, где живи имућнији свет који пази ко му улази у кућу. Пролазећи поред њих, човек почне да се осећа нижим, споријим и несигурнијим под осорним погледима тих умишљеника што свет одмеравају с висине државника и милионера. Једном сам кренуо у посету пријатељу који живи недалеко од Гремерси парка. Нисам био у стању да избегнем тренутно осећање треме кад је портир његове зграде пред мене искорачио, испрсио се и подигао обрве, не хајући чак ни да вербализује питање шта ћу ја тамо. Спасло ме је провиђење. „Дугме”, рекао сам док ме је с висине немо посматрао. „Недостаје ти једно дугме”, наставио сам и показао му прстом не његов закопчани двореди копоран широких нараменица. Осорност је истог часа спласла, почео је да опипава место отпалог дугмета и без речи ме пропустио у зграду, настављајући да трага за симболом свог нарушеног ауторитета.
Немам ништа против носилаца униформи, нарочито оних ван војне службе: можда униформе, на крају крајева, помажу шоферима, батлерима, портирима, вратарима, да боље поднесу свој монотони посао уз промил илузије да су чувари неког минуциозног поретка и носиоци неке сићушне порције моћи.
Пет звездица за Пиночеа
Игњатовић и моја прабаба која је годинама са кибиц-фенстера посматрала недељом зузе и војнике како руку подруку круже Студентским парком, вероватно су у праву: у „Контики романима” и другим љубићима, а богами и порнићима, официри, пилоти, лекари, капетани, смели су протагонисти авантура срца – у својим униформама, дакако – и повод уздисаја пола за који је данас некоректно рећи да је слабији. Чак и капетан Леши, као и партизанска деца-курири Мирко и Славко, представљени су у стриповима покретних и непокретних слика као носиоци (великих и малих) униформи које им је неко наводно педантно шио у вихору рата, само да бисмо им више веровали и да бисмо их више волели.
Није такав био случај с наметнутим униформама: муж моје рођаке Вјере из Карлових Вари, у тадашњој Чехословачкој, био је приморан да у време совјетске окупације те земље, која се еуфемистички називала припадништвом Варшавском пакту, осам година ради у локалним оружаним снагама и дакако да носи униформу, како би му потом било допуштено да студира, иако није био из радничке већ из породице школованих интелектуалаца. То је у социјалистичкој Чехословачкој био озбиљан биографски проблем за каријеру. Гледао сам га како по повратку с посла још с врата скида све са себе, готово чупа, и баца на под као змија кужни свлак, да би обукао мајицу и фармерке и вратио се у своју кожу. Потом би рекао свима: „Добар дан.”
Војници су, ипак, углавном поносни на своје униформе мада има, видели смо, и других случајева. Али зашто их, побогу, воле забављачи, чак и они најуспешнији? Битлси, на пример, на врхунцу своје славе и креативности, облаче китњасте униформе на граници кича за слику на омоту плоче која ће ући у историју музике, али и светске популарне културе: Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Облачи је и Мајкл Џексон, чак и миљеница деце (и многих педофила) – бразилска суперзвезда популарне инфантилне музике – Шуша. На својој глави расне, секси чедне плавуше, носи неки хибрид шлема и карневалске капе, у руци јој скиптар владаоца, копоран јој има прешироке нараменице с ројтама, и само њене дуге, витке ноге нису скривене униформом. (Ипак је она Бразилка!) Да ли све то потиче од марширајућих оркестара? Пре неки дан у аргентинском граду Салта, тик уз границу с Боливијом, помислио сам да је тако док сам пратио крајње слабуњаву свирку локалног полицијског оркестра који је пред својим главним штабом изводио божићну представу за народ у циљу међусобног зближавања. А народ као народ, опрашта свирачима неукост, неуморно фотографишући телефонима њихове свечане, парадне униформе. Само су оне важне. Да ли су Битлси, Џексон, Шуша и други схватили да су униформе, у ствари, битан део циркуског света?
Диктатори свакако јесу. Ако је њихово обоготворење део параде за народ, истовремено је и сублиминална порука да су они команданти те параде, да је контрола њихова и само њихова. Тако им чварака на еполетама и ордења на попрсју! Боље и брже од осталих то је схватио Аугусто Пиноче, чија се униформа мењала током година његове диктатуре, па чак и после сахране 2006. године, као део сублиминалних медијских порука нацији. Тај процес медијске манипулације униформом детаљно је описала Кармен Окендо Виљар у изврсном огледу Dress for Sushess : Fashion, Memory and Media Representation of Augusto Pinochet, у крајње занимљивом и корисном зборнику The Memory Market in Latin America, у издању Универзитета Дјук, који су сачиниле професорке Ксенија Билбија и Ли А. Пејн. Кад су се на дан пуча којим је свргнут председник Аљенде, дотад медијски анонимне војне старешине појавиле први пут на чилеанској ТВ, њихове четири униформе биле су истоветне, традиционалне, као симбол „умирујућег” институционалног континуитета. Током наредних година, Пиночеов медијски тим створио је низ председничких аватара у различитом „модном” кључу за различите прилике (шеф државе, војни заповедник, брижни отац нације итд.), мењајући Пиночеово почетно „неактивно присуство” у фигуру апсолутне моћи. Систематском променом његове униформе створена је визуелна сличност између диктатора и историјског оца чилеанске нације Бернарда О’Хигинса. Костимографија је, према потреби, варирала у читавом иконографском спектру, од суперјунака стрипова (Пиноче је у једном тренутку добио Зороов плашт) до претећих зликоваца попут грофа Дракуле или Дарта Вејдера, који свима уливају страх. Пиночеова униформа је чак стекла пету звездицу на еполетама, дотад непостојећу у чилеанској армији, као симбол председника државе, поврх дужности врховног заповедника оружаних снага. Тамне порш-карера наочаре постале су у то доба симбол готово клупске идентификације „браће по оружју” многих афричких и латиноамеричких властодржаца, као нераздвојни додатак њиховим униформама.
Други диктатори су аскетску строгост наглашавали управо супротно осмишљеним униформама, као што је био случај с Мао Цедунгом, који је по сакоу без ревера за салонску левичарску младеж западног света постао модна икона шездесетих и седамдесетих година прошлог века. У доба вијетнамског рата један тип врло распрострањене спортске јакне, проистекао из униформе, добио је у народу име вијетнамка. Апсурдна појављивања Фидела Кастра, Јасера Арафата и Володимира Зеленског у војничким, а не парадним, униформама у форумима попут Уједињених нација, одувек је више подсећало на тежњу модним ефектима него на сталну бојну готовост ратника револуција које теку. Мора да тако мисле и произвођачи U-Shirt војничких мајица које Зеленски стално носи широм света као симбол своје борбене непоколебљивости, украјинског бренда насталог почетком руско-украјинског сукоба, које се у тој ратом похараној земљи продају по цени од скромних – сто долара!
Доследна противречност
За разлику од порука строгости, институционалне чврстине и континуитета, свемоћи јунака или зликовца, један човек се досетио да за себе смисли јединствену униформу диктатора хуманог лика. Машта која нам у данашње време све више помањкава није недостајала Јосипу Брозу Титу да себи скроји белу, готово анђеоску маршалску униформу врховног поглавара армије у којој маршалски чин – не постоји. По томе је Тито био претеча доба после истине, схватајући да је мит народу потребнији од истине. Само на ратним фотографијама Броз носи „праву” униформу и војничке чизме; на тзв. путевима мира по свету, маршалска униформа политичког гуруа завршава се белим салонским ципелицама и чарапицама исте боје које ће деценијама касније постати заштитни знак модно неуких „дизелаша”. Уместо војничке строгости, бела маршалска униформа Јосипа Броза често допуњена повеликом кубанском цигаром партагас (из Кастровог штека, кажу зли језици) јесте костим војника мира, диктаторски оксиморон којим се Тито деценијама веома успешно служио.
Данашњи моћници, они прави, углавном избегавају униформе јер им визуелни симболи моћи нису потребни; штавише, Гејтсу, Закербергу, Маску и компанији, могли би само да штете. Они се радије прерушавају у људе попут нас, носе одећу као обичан свет, само мало квалитетнију и прилично скупљу. Њихова униформа је „антиуниформа”.
Чудна реч униформа: етимолошки подвлачи једнакост, једнообразност, „униформност”, иако се као рухо облачи управо да би се подвукла разлика од оних који на њу немају права. Има ироничне доследности у тој противречности: истичући важност, снагу и моћ, униформе – бар мени – увек буде размишљање о пролазности, слабости и немоћи.
