Интригантно дело

„Речи су некад као жаока осе која вам се провлачи у грло, трује вас отровом безумља и истине”. Овом реченицом почиње роман „Када опадају кајсије” Срећка Алексића, потписан псеудонимом Феликс Орион, који је представљен у препуној сали библиотеке „Милутин Бојић” у Београду.

Како је објаснио рецензент Иван Деспотовић, трагови породичне повести фамилије Алексић у драми Другог светског рата, са елементима натурализма који сам по себи прелази у фантастику – основне су романескне особине својеврсне хронике из новије историје нашег поднебља.

Сам роман, објашњава рецензент, чија је радња смештена углавном у период Ужичке републике у којој се одвија, са особинама драмског, па и лирског текста, држи се јединства места, те донекле и радње, но књига преноси и доста од атмосфере и тензије која се у специфичном ратном мистериозном троуглу између четника, партизана и Немаца у Ужицу и околини могла осећати између 1941. и 1944. године прошлога века – са ликовима који су попут нас, запетљани у релативно баналну свакодневницу, само без мобилних телефона, а са справама за шифровање, као и са специфичним сведочењима и уверењима.

„Рат као главна тема, који код био, потенцира биолошко и егзистенцијално, те механичко у људима, стога не чуди да приповедач користи у преношењу атмосфере  женске ликове максимално ангажоване како у пожуди, тако и у проституцији и другим вештинама преживљавања у зло доба. И мушкарце доведене до перфекције аутомата. Оригиналност аутора је у томе што повезује пикантне друштвене односе ликова упалих у ране околности, мушкарце и жене из бивше више и ниже класе – са натуралистичким планом, уз дозу ироније и лакоће, па даље, са фантастичним дешавањима и наднаравним протагонистима”, оцењује Деспотовић.

На промоцији је говорио и Васа Радовановић који је укратко роман оценио као сагу о „судару универзалне борбе за човечност са оваплоћеним злом”. Он је подсетио да се Алексић, члан УКС, као песник са завидним опусом збирки сада коначно опробао као романописац. Рекао је и да прве речи романа указују на свест аутора да ће се након објављивања ове књиге наћи пред рафалном паљбом са многих страна, али да је храбро пратио своје стваралачко надахнуће нудећи нам, у сваком погледу, интригантно дело.

И заиста, на промоцији се развила динамична дискусија о историјским улогама разних страна и појединаца у Другом светском рату код нас, о тежини појединих одлука, недавним јавним открићима и још неоткривеним мистеријама. Разговор и програм водио је у име библиотеке Карло Астрахан, а у дискусији је учествовао и уредник сцене „Црњански” Братислав Тодоровић.

„Перо је оштро и зна да да прокрвари на кожи писца, он је увек издалека или на гробу оних које воли. Све или ништа одавно постоји у мени, прелази васионе и чудеса и скупља се у некој мојој истрајности да будем упоран и јак”, рекао је у свом обраћању писац.

Музичка пратња читању делова романа били су звуци гитаре Бориса Косовића.

Срећко Алексић (1972), иначе, објавио је до сада седам збирки поезије. Дипломирао је Односе с јавношћу и завршио малу школу новинарства и глуме у класи Мире Бањац и Предрага Ејдуса. Рођен је, живи и ради у Београду.