За пет минута славе

Монмартр је одувек био један од најзанимљивијих делова Париза. Кварт богате историје, невероватних контраста. До 19. века био је ту рудник гипса.

Вековима је био село, са сокацима и баштама пуним цвећа и поврћа, виноградима, с кравама и коњима, житним пољима, на којим су сељаци изградили ветрењаче за млевење жита. Кажу да их је било више од двадесет, али су ветрењаче нестале заједно с виноградима, када је индустријализација стигла и у овај део света.

Сувенир или селфи

Данас је на Монмартру живо, као у кошници, људи пролазе, тесно је, гурају се. Стотине језика зује и жуборе. Ту је и редовни свирач на акордеону с црном мачком и шеширом у који одушевљени убацују покоји евро. Једни би да седну, попију неко пиће и направе обавезни селфи, други да уживају у тој невероватној лепоти, трећи да сувениром овековече боравак. Они што сликају нестрпљиво чекају пет минута своје славе, да буду Пикасо или бар Реноар, сликајући брзе портрете или продајући већ готова ремек-дела.

За варошане, Парижане, било је то место недељних излета, шетњи и забава, за уметнике место неисцрпне инспирације, боемског живота и сликарских атељеа. Тек 1860. године Монмартр званично је придодат 18. париском арондисману. Од тада је променио изглед, а томе је допринела и изградња Цркве Сакр кер. У Монмартру се настањују уметници, отварају кабареи и кафеи.

На то доба данас подсећа само здање кабареа „Мулен руж” и ресторан „Мулен де ла Галет”.

Недалеко од „Мулен ружа” је пролаз до куће у којој је једно време живео Жак Превер. Неколико пута сам на све начине покушавала да се домогнем унутрашњости ове песничке резиденције, било је узалуд. Стоји само плоча која сведочи о томе.

Тражим „најшармантнији музеј Париза”, Музеј Монмартра и башту с кафеом „Реноар”, који се налазе ту иза ћошка, у Улици Корто бр. 12. Зграде старе три века некад су биле хотели, споља обичне, унутра је у сутерену изложба докумената, старих фотографија и слика које говоре о славној прошлости Брежуљка Монмартр. На првом спрату овога старог здања је стан и атеље сликарке Сузан Валадон (1865–1938) и њеног сина Мориса Утрила (1883–1955).

Мајка и син сликари

Сузан Валадон је прво позирала славним сликарима Реноару, Тулуз-Лотреку, Деги, а на њихов наговор почела је и сама да слика и у томе је била успешна. Али син Морис Утрило ју је надмашио, упркос психичким проблемима удруженим с алкохолизмом.

 Вртови Реноар обновљени су према Реноаровим сликама, с дивним погледом на Париз. Богати цвећем и различитим дрвећем, клупе и сеник стварају атмосферу топлине. С бочне стране пружа се поглед на виноград који постоји још од средњег века, обновљен 1933. године.