Ходочашће у Хиландар

С великом радошћу, већина први пут, пошли смо на ходочашће у манастир Светог Саве, у Свету царску српску лавру Хиландар. Однедавно се у манастиру може остати само један дан, јер таква су сада правила. Не може више, осим ако се не ради о неком изузетном разлогу. Ми такав разлог нисмо имали, али зато смо имали више времена за безбрижно дружење спајајући духовно и туристичко.

У зору смо стигли у Солун. Приметили смо да није више тако леп. Поготово је његова периферија суморна. Има пуно запуштених локала и аутомобила. На улицама је много возила, посебно мотоцикала. Несносна бука. Што би рекао Свети Пајсије Светогорац, чији ћемо гроб касније посетити: „Наше доба је доба сензационализма и халабуке.”

Прво посета Зејтинлику

Упутили смо се најпре на српско војничко гробље на Зејтинлику. Није нас дочекао легендарни чувар гробља Ђорђе. Скоро се упокојио.

Након одласка из земље, у срцу Солуна то је био наш први сусрет са Србијом и Хиландаром. Јер, при изградњи гробља коришћени су камен, гранит и цемент из Србије, а око гробова наших ратника посађени су чемпреси из Хиландара. Чак су и клупе направљене од квалитетног дрвета из огромних шума хиландарског манастира.

После молитве за душе упокојених српских ратника, пошли смо у манастир Светог Јована Богослова, тридесетак километара од Солуна, да се поклонимо гробу светог Пајсија Светогорца. Један је од највећих светогорских духовника прошлог века. Скоро да је био наш савременик. Упокојио се 1994. године. Дуго смо чекали у реду пред његовим гробом и тек након четрдесетак минута могли смо да му се поклонимо и помолимо.

Вратили смо се у Солун. Посетили смо, између осталог, и Цркву Светог Димитрија Солунског и целивали његове свете мошти. И овом светитељу, који се много прославља код нас, упутили смо топле молитве за духовно и телесно здравље како за нас, тако и за наше ближње.

Из Солуна, за сат и по вожње, стигли смо у луку Уранополис (Небески град). У канцеларији Свете Горе узимамо „дијамонитирион”, улазну визу с нашим личним подацима која је обавезна за све ходочаснике. За одрасле кошта 25, а за монахе, студенте и децу 10 евра. Карта за трајект је 9 евра.

До хиландарског пристаништа Јовањица пловидба је трајала сат и и по. Све време били смо на палуби, разгледали светогорску обалу и приобалске манастире. Притом смо хранили и галебове. Наизглед, брзо смо стигли у хиландарско пристаниште Јовањица. До манастира, удаљеног десетак километара, одвезао нас је минибус.

У манастирској гостопријемници најпре добијемо послужење: црну кафу с ратлуком, чашу воде и чашу ракије. Ово је обичај у свим светогорским манастирима. Наравно, ви не морате да попијете ракију ако не желите. Ми смо сви попили. Прија када сте уморни.

Добили смо своје кревете у мазгари. То је велика просторија с преко четрдесет кревета, у којој су некада боравиле мазге, а сада ми ходочасници. Наравно, просторија је преуређена, чиста, с купатилом.

Одлазимо у портарницу (портар је онај који води рачуна о манастирској капији) и дежурном монаху (портару) дајемо листиће с именима живих и упокојених за које ће се хиландарски монаси молити на Светој литургији. Није обавезно, али је препоручљиво да се притом приложи и нешто новца, онолико колико се може.

Овде се добија и козлац, препарат против рака, као и зрно грожђа за пород с винове лозе Светог Симеона Мироточивог. У последње време потражња за овим препаратима је необично велика и монаси једва успевају да их сваком ходочаснику дају. Сви из наше групе који су затражили козлац или зрно грожђа за пород добили су од дежурног монаха.

У Хиландару је све подређено служењу Богу, па према томе и човеку. Богослужења су непрестана од поноћи до јутра искључиво на црквенословенском језику. На Светој Гори се користи византијско мерење времена. Око два после поноћи почиње богослужење, а пред зору је Света литургија као централно место сваког православног богослужења. Молитве се настављају и у току дана. Дакле, Богу се непрестано уздиже молитва.

Сви у групи су се спремали за Свето причешће, а они који се нису исповедали у Србији морали су у манастиру. Није лако рећи духовнику своје грехове, па и оне најмање, а камоли теже. Али то се мора како би причешће деловало у циљу оздрављења и спасења душе и тела. Тешко је почети, а када се почне, то иде као вода и често нагрну сузе. Духовник може да вам постави и питања и притом вам даје духовни савет како да убудуће не поновите тај грех, јер исти греси често се понављају. После исповести осећате велико олакшање и радост и тада се слободно прилази причешћу.

У великој трпезарији краља Милутина из 14. века постоји мноштво столова. Наша група ходочасника поделила се на два стола. И када је једна група на прво звоно почела да једе, на друго уопште није реаговала зато што је мислила да се вино пије на два узастопна звона. Пошто су се нешто касније огласила два узастопна звона, они су се дохватили вина, али било је касно. Сви су устали јер се управо завршио ручак. Остали су без вина.

Нешто слично догодило се далеке 1998. године када сам посетио први пут Хиландар и притом тамо био петнаестак дана. Била је тада манастирска слава (Ваведење, 4. децембар). Рекли смо, оброк у манастиру траје врло кратко, нема времена за преједање и уживање у храни. Пошто је била слава, мислио сам да ће ручак трајати дуже. На столу је била чорбица, салата, две печене морске рибе и вино. Почео сам полако да једем чорбицу и салату. Када сам почео да чистим рибу, уследила су два узастопна звона. Завршен је ручак. Устао сам и сажаљиво гледао у рибу. Сутрадан смо за ручак имали исто јело. Чим се огласило прво звоно, одмах сам кренуо да једем рибу, за чорбу нисам имао времена.

Накратко смо отишли до још једног хиландарског пристаништа или, како се још каже, до арсане Светог Василија. До овог пристаништа се долази из градића Јерисоса. Налази се на северној обали Свете Горе, на два километра од манастира. На самој морској обали, недалеко од пристаништа, налази се и скит Светог Василија или скит Хрусија како се другачије каже. У њему нема монаха.

С пристаништа кренули смо ка грчком манастиру Есфигмену и на пола пута срели јерођакона Валерија из Украјине. И он је пошао у Есфигмен. Тамо је планирао да остане дан-два, а затим да обиђе Хиландар, па онда даље. Жеља му је била да пешице обиђе све светогорске манастире, а потом да се врати у Украјину. Успут смо причали о најобичнијим духовним стварима.

Дакле, Есфигмен је у непосредној близини Хиландара. Као и сви светогорски манастири, под јурисдикцијом је Цариградске патријаршије. Особен је по много чему. С мора се на његовим зидинама може прочитати порука „Православље или смрт”. То је њихов мото којим се руководе. Већ деценијама критикују цариградске патријархе због екуменизма или, другим речима, због молитвеног општења с Ватиканом и папом.

Манастир је под сталним притиском цариградског патријарха Вартоломеја Првог и грчке полиције који желе да иселе монахе из овог манастира и доведу себи лојалне монахе. Зато је Цариградска патријаршија паралелно основала Нови Есфигмен као конкуренцију старом. Овде се монаси погрдно називају и зилотима (ревнитељ за веру) у смислу фанатизма и екстремизма. Иначе, ови монаси су веома скромни, много раде и моле се и њихове одежде су избледеле и у закрпама, готово да су у ритама.

У последњих десетак година грчка полиција је више пута држала манастир под опсадом, али монаси нису били сломљени. Капија овог манастира увек је закључана. Обавезно траже пасош на увид и примају само проверене и доказане пријатеље. Имају велики број поштовалаца од обичних верника – Грка и Срба, Руса и Бугара, управо тим редом.

Нама су капију одмах отворили. Нас Србе посебно цене и због Есфигменске повеље деспота Ђурђа Бранковића, из 15. века, којим је постао нови ктитор манастира. Уопште, наши средњовековни владари много су помагали светогорске манастире. Обишли смо манастир и били услужени безалкохолним пивом који они праве.

Вратили смо се у Хиландар. Пошто смо закаснили за вечеру, а било смо много гладни, нас тројица упутимо се право у кухињу, јер је трпезарија била затворена. За великим столом седео је монах у изношеној, изгужваној и флекама замазаној мантији. Знали смо да није из Хиландара, дошао је са Каруље. То је најсуровији део Свете Горе где монаси живе сами или по малим групама у пећинама или скромним скитовима. Они повремено обилазе светогорске манастире да би се мало окрепили и појели квалитетнију храну, окупали се и добили мање поцепану мантију или обућу. Нису омиљени у манастирима јер без длаке на језику отворено и гласно говоре о свим манама на Светој Гори. Дакле, пред нама је био монах Григорије с Каруље.

Вечера за окаснеле

Хиландарски монах из кухиње прекорно нас је питао где смо били до сада и казао како нема ништа за јело. Окренуо се и отишао у кухињу, па мало после донео три тањира чорбе и три парчета хлеба. Милост и љубав хиландарског монаха је превагнула.

Легли смо око девет увече, а већ у један сат после поноћи устали и отишли на ноћно богослужење које је трајало до зоре и притом смо се причестили. После ручка трајектом смо отишли до руског манастира Светог Пантелејмона који је на самој обали. Обновљен и прелеп. Изгледа у сваком погледу моћно. По нашем мишљењу, вероватно је највећи и најлепши светогорски манастир.

Козлац

Козлац или змијино грожђе (Arum Italicum Mill) лековити је природни препарат против канцера који се прави од корена ове биљке. Припремају га хиландарски монаси. Узима се по један комадић ујутро, на празан стомак, најмање пола сата пре јела. Лек пече и не сме се жвакати, већ се само прогута с водом. Лек се користи на овај начин најмање 15 дана. Препарат је бесплатан и даје се свима који га потраже. Козлац се може добити бесплатно и у задужбини манастира Хиландара у Београду, код Београдског сајма.

Три звона у току јела

У манастиру се једе два пута дневно, у раним јутарњим часовима (нешто после завршетка Свете литургије) – то је ручак и у току поподнева – вечера. Треба напоменути, оброк траје врло кратко. У току ручка постоји прво звоно – то је знак за почетак јела; друго звоно – знак за пијење вина и на крају – два узастопна звона означавају крај јела.

Много тога да се види

Пуно тога треба видети у Хиландару: манастирску ризницу, икону Пресвете Богородице Тројеручице, винову лозу Светог Симеона Мироточивог, бунар и пирг Светог Саве, крст и маслину цара Душана, пирг краља Милутина, манастирске плантаже – винограде, воћњаке и маслињаке, пристаниште и скит Светог Василија...