Омиљена је била „шкода"
У предратном Београду људи су се махом сликали породично и поред аутомобила, који је био више статусни симбол него неопходно средство превоза
Свака стара фотографија обично крије занимљиву причу, а још ако се на њој налази аутомобил, потрага за именом шофера или власнице која поносно позира у шеширу постаје права истраживачка мисија.
То је пре 11 година схватила група ентузијаста, заљубљеника у стари Београд, који су основали фејсбук групу „Био једном један Београд”.
Година иза нас остаће упамћена и по изузетној изложби под називом „Београд на точковима – од прашине до гламура ” у Центру за културу Гроцка у Ранчићевој кући и „Београд у покрету” у Кући краља Петра. Најзаслужнији да она угледа светло дана били су уредници фејсбук групе „Био једном један Београд”: Зоран Живковић, Јелена Јанић Љубисављевић, Софија Мришук, Драгољуб Гајић, Жељко Вук и Бранка Ђорђевић Наканиши.
Јелена Јанић Љубисављевић, једна од уредница, за „Магазин” објашњава да иако је први аутомобил у Србију стигао пре равно 120 година, до експанзије четвороточкаша долази у периоду између два светска рата.
– Аутомобили су тада били веома скупи. Вредност аутомобила била је равна вредности једне куће. Пре Првог светског рата аутомобил је ипак био реткост, више питање престижа него реалне потребе. Али у међуратном периоду ситуација се мења и јако пуно се увози страних аутомобила. Јавља се велики број ауто-механичара, жене почињу масовно да возе – прича Јелена Јанић Љубисављевић.
Једна од првих жена за воланом, подсећа Јелена, била је и Анђа Бунушевац, новинарка „Политике”. Занимљива је фотографија на којој је Анђа једина жена међу мушкарцима на првим часовима вожње у ауто-школи.
На другој се види група људи који су пошли на пут до Црне Траве, чак је ту и кученце, кућни љубимац.
Марка аутомобила која се највише возила у то доба је „шкода” из Чехословачке.
– Аутомобиле су куповали људи који су желели да и на тај начин покажу да су нешто достигли у животу, али и неки који су имали потребу да негде брзо стигну. Мада треба имати у виду чињеницу да је Београд тада био релативно мали град, па је ауто више био статусни симбол, него реална потреба – каже Јелена.
У Београду се отварају бензинске пумпе фирми „Англо-југославенско петролејско”, „Стандард оил компани”, „Вакум оил компани”, представништава различитих фабрика, радионица за оправку кола, радње с резервним деловима. На улице стижу први саобраћајци. Ознака Београда на таблицама био је број 1, изнад броја била је година регистрације, јер су се таблице сваке године мењале.
– Има веома много старих фотографија на којима су аутомобили. Готово да ништа између два рата није било тако омиљено за сликање као кола, наравно уз власника и његову фамилију. Ауто је тада био као члан породице – каже наша саговорница.
И како слика замењује 1.000 речи, објављујемо неколико фотографија из старих албума. Неке су купљене на берзама фотографија, на које су стигле из контејнера као одбачене успомене, а други начин прикупљања фотографија је преко пратилаца фејсбук групе „Био једном један Београд”, где се тачно зна где је слика снимљена и ко је на њој. То су, признаје Јелена, најдражи извори.