Сан о плесној компанији

Милош Исаиловић игра сваким мишићем, зглобом, тетивом, а све то у савршеном складу и с лакоћом неприкосновеног талента. Уз то његова виртуозност, агилност, владање телом и простором, као и изузетна музикалност остављају дубоки утисак на гледаоце. То су за Исаиловића рекли чланови жирија Удружења балетских уметника Србије образлажући додељену му награду „Смиљана Мандукић”, за најбољу савремену плесну интерпретацију у представи „Изгубљени пејзажи”, у кореографији Дуње Јоцић и продукцији Битеф театра 2022. године. Уз напомену да Исаиловић већ дуже време плени домаћом и светском сценом.

У години када Београдски балет обележава век постојања на сцени Народног позоришта, Милоша Исаиловића гледали смо у улози кореографа. „Птицо, не склапај своја крила” назив је његовог дела у балетском триптиху „Инфинитас” (друге две кореографије потписали су Игор Киров и Маша Колар). Филмски речено, представио се римејком истоименог балета Вере Костић и Енрика Јосифа из 1970. године, заснованим на стиховима Рабиндраната Тагоре.

Гвоздени вођа

Силином израза многе је изненадио, тако да је један од коментара био да „овај милог лика младић постаје гвоздени вођа”.

Затечени маштом кореографа, као и спретношћу да на сцени од играча извуче максимум, запитали смо се да ли би му било драже да је играо, али је одговор био негативан:

– Тешко је истовремено играти и сагледати како представа изгледа све са тобом унутра. Тако да сам у „Птици” заиста уживао као креатор. А од играча тражим максимум спрам могућности и спремности играча, никако не треба ићи преко њиховог лимита и жеље.

Прво је питање како је овај тридесетпетогодишњи младић запловио у плесне воде? Како су на то гледали родитељи:

– Рођен сам и одрастао у Лозници, малој конзервативној средини. Кроз цело детињство показивао сам телесне знаке талента. Превртао сам се, окретао, глумио, скакао и повређивао се озбиљно. Није прошао ниједан новогодишњи програм да нисам испред телевизора учио кореографије тадашњих зачетака јавног плеса код нас. Хвала музичкој групи Ђогани фантастико – открива наш саговорник.

Недуго затим открио је плесну школу „Оки Доки” и после првог часа тренер Миленко Вујић скренуо је родитељима пажњу на Милошев велики таленат.

Потом је уследио предлог да школовање настави у основној Балетској школи у Београду „Лујо Давичо”. Отац и сестра понуду су дочекали оберучке, док је мајка уздисала и говорила: „Сине мој па где ћеш у бели свет сам са непуних 12 година.”

Милош се радовао одласку у Београд. Мислио је тада: видећу зграде више од пет спратова и јешћу „хепи мил”.

Нижу балетску школу, која траје четири године, завршио је за непуне две и 7. и 8. разред ОШ „Стари град” у Београду.

Откако је отишао из Лознице са 12 година, каже, није се освртао на коментаре или туђе ставове, јер је већ тада био начисто чиме жели да се бави. Имао је циљ. Био је вољен у школи „Лујо Давичо”. Открива да су га држали „као мало воде на длану”. У његовој класи била су само два дечака, два Милоша, у целој школи укупно четворица, можда петорица од 150 ђака.

Као један од најталентованијих ученика наше најстарије и најпрестижније балетске школе постао је стипендиста Балетске академије у Цириху. О том периоду свог живота каже:

– То је стварно било давно. Стипендија је била велико признање петнаестогодишњој особи. Циришка академија је једна од најбољих у Европи и заиста је рад био на врхунском нивоу, а Швајцарска, земља сигурности и стабилности, врхунске организације. Али, тада сам показивао већу љубав према савременом покрету, па је то и разлог зашто нисам до краја завршио ову академију за усавршавање играча класичног балета – признаје наш саговорник.

Себе сматра срећним и благословеним, јер може да плеше сваки дан, цео живот, и да живи од тога.

– Прелепо је када све можеш да кажеш, а да не проговориш ниједну реч. Плесачи су веома и телесно и ментално свесни сваког покрета. Балет је таква филигранска посебна уметност – каже Исаиловић.

Посвећеност послу и вансеријски таленат нису остали непримећени. „Димитрије Парлић” је најпрестижнија и најбитнија награда у свету балета и игре Србије. Додељује се најбољем кореографском остварењу у сезони. Милошу је додељена за његов првенац „Дуњалук”, коју су изводили управо чланови Битеф денс компаније.

– Ретко се догађа да се на почетку каријере добије велико признање. Поносан сам на себе до неба – искрен је наш саговорник.

Милош је и један од ретких странаца који су заиграли у Бољшом театру.

Како се у Русији гледа на балет?

– То је неки сасвим други свет, где се уметност и уметнички спортови, као што су уметничко клизање и ритмичка гимнастика, синхроно пливање, цене подједнако као фудбал. Много новца се улаже у балет. Много људи, заправо цела Русија, то прати, пуна су гледалишта, а подршка је од срца – одговара он.

Објашњава и како се Бољшој театар састоји из три зграде повезане подземним пролазима и стакленим мостом. То историјско здање чува војска с пушкама и шубарама. Карту не може свако да приушти, а опет представе су распродате месецима унапред. Има више од 200 запослених играча, представе се играју сваки дан, викендом и два пута дневно. Играчи поред кантине с куваним и здравим оброцима имају, рецимо, и просторије за рехабилитацију, масаже…

Милош је ангажован и у иностранству, као кореограф и балетски играч.

– У иностранству претежно радим као асистент Едварду Клугу, једном од водећих светских имена, који је и директор Мариборског балета у Словенији, где наступам и као гостујући играч. Едвард ме шаље у опере широм света у којима постављам његова дела. Водим семинаре у балетским академијама и плесним школама, а спремам и кореографије за младе таленте с којима скупљам европска и светска злата – прича без лажне скромности.

Ипак, признаје да је врхунски играч за савремену игру и балет, али да у класичном балету никад није стигао до нивоа врхунског играча, јер му је, како каже, „срце рано отишло за савременим покретом”.

Затим додаје да му баш савремена игра пружа луксуз да буде то што јесте.

Имаћу руског хрта

Професорка Мирјана Нешић, која је била балетски педагог у Балетској школи „Лујо Давичо” предвидела је да ће једног дана њен ђак Милош имати своју плесну компанију. Када прича о својој будућности, овај млади уметник каже да је остало још мало да се то „предсказање” и оствари.

– Дефинитивно себе видим у иностранству. Као директора плесне компаније – театра. Имаћу руског хрта и гледаћу и даље Алмодовара. Живећу у Скандинавији или Шпанији и бићу насмејан – поручује Милош Исаиловић.

Плесне представе

Милош Исаиловић је члан Народног позоришта у Београду постао 2009. године. Учествовао је у комплетном репертоару класичног балета, али и у модерном репертоару као члан ансамбла и као солиста. Играо је у балетима: „Успавана лепотица”, „Лабудово језеро”, „Жизела”, „Дон Кихот”, „Нечиста крв”, „Укроћена горопад”, „Интервал”, „Дама с камелијама”…

У Битеф денс компанији је у плесним представама „Вољен”, „Божанствена комедија”, „Алфа бојс”, „Отело”, „Изопачени”, „Дон Жуан”, „Птице”, „Магбет”… Битеф плесна компанија истиче његове кореографске представе „Дуњалук”, „Магбет”, „Животињска фарма” и „Зидање Скадра”.