Двадесетогодишњаци све усамљенији
Истраживање показује да усамљеност није само последица старости, већ погађа и млађе генерације, нарочито оне у двадесетим и четрдесетим годинама
У времену када смо на само један клик удаљени од стотина „пријатеља“ и непрестано умрежени, парадоксално је што се многи људи ипак осећају – усамљено. Истраживање објављено у часопису Journal of Clinical Psychiatry показује да усамљеност није само последица старости, већ погађа и млађе генерације, нарочито оне у двадесетим и четрдесетим годинама. Научници објашњавају да се иза тог осећаја крију фактори као што су мањак социјалних контаката, ниска емпатија, анксиозност и проблеми са спавањем.
Тим истраживача је направио анкету у којој је учествовало готово 3.000 учесника, старости од 20 до 69 година, пише Psychology Today.
Научници су открили да су нижи ниво емпатије, мање социјалних контаката, одсуство супружника или партнера и већи поремећаји спавања мајвећи окидачи осећања усамљености. Нижа друштвеност и већа анксиозност били су повезани са усамљеношћу у свим старосним групама, осим оних у 60-им.
Истраживачи су још открили да су нивои усамљености у просеку били највиши у 20-им и 40-им годинама. Они сматрају да су резултати такви, јер се људи у двадесетим годинама живота носе са великим стресом и притиском док покушавају да изграде каријеру и пронађу животног партнера.
„Многи људи у овом периоду живота се непрестано упоређују на друштвеним мрежама и забринути су колико имају лајкова и пратилаца. Нижи ниво задовољства собом може довести до веће усамљености. „Људи у 40-им почињу да се суочавају са физичким изазовима и здравственим проблемима попут високог крвног притиска и дијабетеса”, каже Тања Нгујен, ауторика студије.
Према истраживачима, чини се да саосећање смањује ниво усамљености у свим старосним групама, омогућавајући појединцима да опажају и тумаче туђе осећаје заједно са понашањем, а тиме и повећавају сопствену социјалну самоефикасност и друштвеност.
Могло би се помислити да је, са свим уређајима који су надохват руке, усамљеност последње од чега би млади људи патили.
Код усамљености у двадесетим је најбитнији квалитет веза са људима. Технологија понекад може побољшати квалитет веза, а понекад га може умањити.
Дописивање на друштвеним мрежама разликују се од телефонског или разговора уживо, када можете чути нечији глас и разумети тон, осећања и намере.
Истраживачи зато препоручују одржавање контаката са људима у вашем животу, како преко друштвених мрежа тако и уживо. Оно што би прво требало да урадите јесте да проведете породичну вечеру или ручак без модерних технологија.
Бити на услузи смањује осећај усамљености
Бити на услузи некоме, такође, затвара врата усамљености. Помагањем колеги на послу или волонтирањем не само да успостављамо везу са другом особом, већ се подсећамо да вредимо.
Кад год се боримо са проблемом који не можемо да поделимо, то нас додатно изолује, а то је постало уобичајено међу људима на радном месту. Кад су радници усамљени, то узима данак на њиховом ангажману, што опет утиче на њихову продуктивност и креативност.
У још једној урађеној студији, истраживачи у Холандији су прикупили податке о готово 26.000 одраслих, укључујући младе одрасле у доби од 19 до 34 године, ране средње старије животне доби, у доби од 35 до 49 година и старије особе средње доби, од 50 до 65 година.
Свеукупно, 44 одсто свих одраслих особа је рекло да се сусреће са усамљеношћу, укључујући 40 одсто младих одраслих, 43 одсто одраслих средњих година и 48 одсто одраслих касних средњих година.
Неки животни узрочници допринели су усамљености у свим старосним групама, а то је, пре свега, чињеница да живе сами.
Повезаност са пријатељима
Најјачи фактор усамљености је осећај искључености из друштва, показало је истраживање.
За младе одрасле особе најважнији фактор повезан са усамљеношћу био је колико често су били у контакту са својим пријатељима.
Млади одрасли са мање образовања су, такође, имали тенденцију да се осећају усамљеније, што није случај код других старосних група.
Особе од 35 до 50 су биле усамљеније ако нису имале посао, што није био случај код осталих старосних група.
Парадоксално, они су имали тенденцију да се осећају усамљеније што су имали више контаката са члановима породице.
Истраживачи указују да би то могло бити зато што је ова животна фаза често обележена одговорностима и бригом о деци и о старијим рођацима, што се рефлектује на друштвени живот ван породице.
