Солиста на свом путу
Оперски певач и годинама први глас „Легенди” не крије узбуђење пред први велики самостални концерт у Београду. Подсећа да за професионалца на сцени не постоји лоше расположење, болест или замор
Мој пут није само назив концерта, већ и порука да вишедеценијску каријеру певача солисте настављам у свом стилу, али самостално – рекао нам је Иван Милинковић, некад оперски певач у Народном позоришту и годинама солиста групе „Легенде”, пред први велики самостални концерт у Београду.
У разговору уз кафу, на који је успео да стигне између дугих проба с новим, пратећим бендом „Инфјужн”, открио је колико му је стало да овај званични почетак соло каријере успе: обећао је да ће до концерта победити прехладу. „За професионалца, иначе, на сцени не постоји лоше расположење, болест или замор. Колико вам је тешко, утолико је изазов већи”, додаје.
Овога пута изазов је видео у томе што га је публика три деценије, колико је био у познатој групи, поистовећивала с њеним препознатљивим жанром музике у песмама које је, додуше, Зоран Дашић углавном и писао према његовим гласовним афинитетима. Одлучио је да подсети на неке од њих, али и да овакво очекивање надмаши, каже, најављујући најшири дијапазон песама из разних музичких праваца. Од ауторских поп нумера с новог ЦД-а, преко рафинираних фолк песама, етно и других мелодија из Србије с подсећањем на сарадњу с Биљаном Крстић, али и из Македоније, Босне и Црне Горе, до грчких и наполитанских песама. Решио је, каже, да споји регион, али и буде „гост света” по којем је, сећа се, годинама путовао с групом...
„На тој мапи остале су неозначене само још Јужна Америка, Азија, Северни и Јужни пол”, додаје.
У светском тренду, на МТС сцену изводи и женски гудачки квартет „Вондер Стрингс”, али не заборавља ни солисткиње с којима је на својим почецима наступао на сцени тадашњег Дома синдиката, попут Данице Крстић и Цакане, с којима поново пева песме из Врања, Македоније...
„Хтео сам музиком да спојим све нас и године и да тиме означим нови почетак”, каже с мало треме, али усхићено најављујући нови ритам у својој музици.
А све је почело још када је као дете у родној Лозници показивао таленат, али и укус бирајући да пева, каже, фине мелодије. После ниже музичке, када се с родитељима 1975. преселио у Београд, уписао је соло певање у средњој музичкој школи „Станислав Бинички” и убрзо певао мелодије класичних мајстора. Као солиста у нашим великим КУД-овима препоручен је 1985. за тенора и првог солисту хонорарца у нашем војном оркестру, али каже да су печат у његовом музичком образовању највише оставили часови код покојног диригента Георгија Минова. „Он је поставио моје певачке основе и то је била одскочна даска за место члана хора Београдске опере у Народном позоришту и за први стални радни однос. Посебно ми је драго да су у жирију за пријем били Оскар Данов, Радмила Бакочевић, Клаудио дел Монако и други.”
Није, каже, било срећнијег човека од њега. У позоришту је упознао великане наше опере, међу њима и Оливера Њега, свог великог пријатеља и кума који је крстио Ивановог сина. С оснивањем оперског студија у НП почињу да се ређају и соло улоге у операма, попут Алмавива у „Севиљском берберину”, Ремендада у „Кармен”, главног тенора у Моцартовој „Наивној варци”... Осваја и главну мушку награду на такмичењу Музичке омладине Београда 1993, где наступа с примадоном Радмилом Смиљанић. У Пјонгјангу 1995. године осваја прво место с аријом коју је певао на корејском, после чега је први пут гостовао у „Дневнику”, сећа се.
Већ пре највиших награда, међутим, његов оперски пут судбина је преусмерила на популарну сцену. Душан Сувајац га је другарски позвао на пробу групе „Легенде” у сали „Крсманца” 1989. године. У кратком разговору после пробе позван је на место дотадашњег певача.
„Наступи и путовања почињу да се нижу до наслућених размера. Колико год сам желео да паралелно наставим с опером, постало је неизводиво, нарочито када бисмо месецима били на путу.” Напустио је тешка срца Народно позориште 1997. године, а у „Легендама” остао готово три деценије. Само у Сава центру имали су заједно 59 концерата, а укупно око три хиљаде у земљи и свету.
„Наступали смо и на културним сценама Европе и света, од Лондона и Париза до Опере у Торонту, а први смо с ових простора били на сцени Опере у Кливленду у Охају. Концерт је пратила претежно америчка и европска публика, а овације сале са 600 људи на ногама трајале су десет минута. Најсмешније је било када су после једног сличног наступа у САД, девојке из публике коментарисале како добро играм и имам сјајне ципеле, питао сам их 'А где је ту музика'. Затицали смо често на стаклу комбија и отиске кармина којим би као оловком даме остављале свој број телефона. У Београду смо имали четири обожаватељке које су редовно од паркинга Сава центра надаље пратиле наш комби у стопу по државама региона. Једном, када је комби почео да 'штуца', питали смо се, смејући се, шта да радимо ако нас сустигну... Обожаватељки је било много, али у свом и у стилу групе увек сам био одмерен”, прича.
То је, изгледа, знала његова супруга Мица: на једвите јаде наговорила је друштво да дођу на концерт „Легенди” у Пожаревцу те 1997. године и стигла до бине, замоливши га да приђе. Поклонила му је ружу и парфем „армани”.
Уцртан љубавни пут
„Зна се да сам одувек волео софистициран стил, тако је и наступила. Али, поред тога, моје мушко око запазило је витку дугокосу црнку у дугачкој црној и струкираној хаљини. Већ у следећој прилици ступили смо у контакт и дружили смо се на концертима у Нишу, Вршцу... После готово три године схватили смо да је да наш љубавни пут уцртан у наше животе. Венчали смо се 2002. године, убрзо се родио и наш син Филип који је апсолутни наследник мог талента. Иако студира ИТ технологију, он и пева и свира клавир. Нећемо га форсирати, али се сећам да је Мица на почетку забављања рекла да жели да ми роди сина као наследника. Довела му је и сестру, своју ћерку Александру из првог брака и живели смо у Земуну као складна породица. Одувек је знала шта хоће, а од тога да подржи моју каријеру, у којој није било само лепих дана, до данас није одустала”, задовољно прича Иван.
Данас син и ћерка већ живе самостално, а родитељи, супружници Милинковићи преселили су се на почетку периода короне на Космај, пре свега тражећи мир. На плацу који је купио, на предлог Мериме Његомир, Иван је открио још један таленат: заједно с градитељима зидао је кућу, направио је и шанк и кухињску гарнитуру од дрвета. На плацу с великом баштом у Тресијама, коју Мица са страшћу велике домаћице негује, сада живе у идиличној заједници са својим нераздвојним кућним љубимцима – псом и мачком. А ту је и клавир.
„Моја супруга била је и остала највећа подршка у каријери која захтева велика одрицања. Када смо добили дете, поштедела ме је непроспаваних ноћи ако дођем уморан с концерта или кад се спремам за наступ, с лакоћом преузимајући сву бригу на себе. Али уједно је она мој највећи критичар. Када нечим у припремама за наступ није задовољна, за мене је то највећи изазов. Велики критичари су и мој син и сестра Катарина, професорка балета. Њен балетски пар део је мог новог сценског пута, чије јединствено име је уметност.”
Живот на Космају
Живот на Космају помогао му је да преброди празнину којој је допринела епидемија короне, након што је 2019. напустио чувену групу. Колико је срећан што и данас у Народном позоришту о њему причају да је невероватно добар човек, толико му је драго и што је с члановима „Легенди” остао у добрим односима.
„Иако се већ раније знало да ћу кренути својим путем, последњи концерт на Бледу имао је у атмосфери за нас горак укус. Али, тако је суђено, одувек сам био солиста”, каже Милинковић.
НАКЛОН У САМОПОСЛУЗИ
Најдраже у реакцијама публике Ивану је поштовање које осећа. Некада му је помало и непријатно: недавно га је у Младеновцу у самопослузи на каси човек потапшао по рамену, а када се окренуо, човек је почео да се поклања. Иван га је прекинуо пружајући му руку, рекавши да је пресрећан када људи виде да он музици даје све од себе. На конференцији за новинаре, најављујући званично његову соло каријеру, Ђорђе Милутиновић цитирао је Ивановог фана с друштвених мрежа: „Ако је један Новак у тенису, један је и Иван у песми.”
ВРЕДЕЛО ЈЕ ЖИВЕТИ
Овогодишњи добитник прве награде за интерпретацију на Сабору народне музике СЕМУС-а и РТС-а, пре тога још многих, Иван Милинковић истиче да му је посебно драго што учествује у писању монографије о групи „Легенде”. Када је написао свој део, неки од њих су се расплакали: „Вредело је живети”, речи су којима је описао велико поглавље свог живота.
