И знање је на „sale”
Оче наш, десет божјих заповести и седам смртних грехова ових дана преко нам је потребна лекција... За све је крив „Црни петак”!
Да нам не буде досадно и да се скроз не опустимо у својим ушушканим животима у којима су нам једина преокупација потрошачка грозница и „Црни петак”, макар био и пред крај месеца када нам је новчаник најтањи, побринули су се неки „весељаци”, лажни „терористи”, акциони јунаци, виртуелни „џокери” који су, као у каквој игрици, опет дигли београдске школе на ноге, изазивајући тензију и панику...
Лажне дојаве о бомбама у образовним установама прихватамо тако олако. Овако безбедносно опасну ситуацију нико не доживљава озбиљно. Јер смо навикли. Ђацима добро дође за избегавање писмених и контролних пред крај полугодишта, разредним старешинама повод за поновно јављање на родитељским вајбер групама... а специјалне полицијске снаге не могу да стигну да провере сваки кутак београдских школа. Мало акције и узбурканих страсти као да свима добро дође. И како је могуће да се једна оваква шала отела контроли и да нам је постала свакодневица и већ уобичајена рутина...
Шта ће бити када једном заиста експлозивна направа одјекне у учионици или школском дворишту са несагледивим последицама... Хоће ли то опет бити нова атрактивна тема за медије и новинаре, још једна Инстаграм и Тик-ток прича... Са мноштвом пратилаца и лајкова... И како је могуће да са овим шаљивџијама или, пак, залуднима, нико не може да изађе на крај? Ко су ти који се овако неслано шале и „размрдавају” нам учмалу стварност? Док с друге стране родитељи појединих београдских општина дижу глас о мањку образовних установа... Јер су нам школе постале тесне и скучене... И то у времену када знање и образовање никад није имало нижу цену! Распродаја је још у току, цене падају у трговинским ланцима, па у складу са тим и знање је на „sale”.
И док тензија и неизвесност расту уочи избора, а политички рекламни блокови заузимају нам простор на малим екранима, правих квалитетних конструктивних ТВ дебата је све мање. Као да смо изгубили критичку свест, осећај за рационално, за аргументован став.... Све се претворило у какофонију, хаос, буку... Где су се изгубиле емисије попут „Двоугла”, „Културног нокаута” у којима су ауторском инвентивношћу и промишљу, уз паметно осмишљену монтажу, нокаутирани ставови неистомишљеника. Може и тако, али ТВ водитељима као да је најлакше да у студију окупе политичаре и пусте их да се надгласавају...
Ријалити естетика је победила и запосела све фреквенције... Култура дијалога, шта то беше? А и што би, када тако причамо и са комшијама, у продавници, саобраћају, на радном месту, са колегама... Само јако, гласно, агресивно. Јер, изгледа, то је једини рецепт за успех. Ко се више дере и свађа, тај је у праву и тај вреди. Културни, повучени, уздржани у старту губе битку. Док други, самопрокламовани водитељи постадоше у међувремену стручњаци за све... И лајфкоучеви, реики експерти... Пи-арови и самопромотери... Нажалост, већи део јутарњег програма посвећен је причама о сопствености, личним „умишљеним” успесима ТВ водитеља, рекламама и промоцијама, а мање онима који су то јутро поранили и издвојили викенд да дођу у студио и нешто кажу...
Серија „Позив” у којој је издоминирала, како би рекли млади, глумица Мирјана Јоковић, која се после 16 година вратила на мали екран, није нас само забавила, задржала викендом уз ТВ, већ помало и освестила... Спрега криминала и власти свакако је једна од увек захвалних и атрактивних тема сценариста и редитеља, а код нас тема напретек...
И не само тога... Ингениозна и духовита „Попадија” подсетила нас је и какви смо заиста... Сваки становник Доњег Врцња слика је и прилика нас самих, колико смо завидни, љубоморни, сујетни, алави, незахвални, свадљиви... Оче наш, десет божјих заповести и седам смртних грехова ових дана преко нам је потребна лекција... За све је крив „Црни петак”!
