Амерички пилоти први пут у посети Прањанима

Волео је плава пространства, авионе, путовао по свету, дружио се с колегама и осталим ваздухопловцима. Пилот, капетан авиона Владимир Шамс по много чему је остао упамћен, али му се највећа заслуга приписује што је, с групом истомишљеника и ентузијаста, обновио београдски Аеро-клуб „Наша крила”.

Мало је познато да је он имао и велике заслуге за први долазак групе спасених америчких пилота у операцији „Халијард” у Србију.

Експерт за одржавање авио-мотора

По струци ваздухопловни инжењер, у ЈАТ је дошао 1954. године. Био је експерт за одржавање авио-мотора.

То је о овом стручњаку, који већ деценију није међу нама, записао београдски публициста Јово Симишић.

Слободан Пејић, вишегодишњи председник „Наших крила”, био је пријатељ и сарадник Владимира Шамса и памти га као изузетно агилног у настојању да аеро-клуб поново стане на своје ноге.

– Оснивачка скупштина одржана је 1. августа 1993. године. Био је то значајан датум и велики подстрек свима који су желели да ова инстанца, основана 1921, поново бележи успехе. У наредних неколико година, пре свега Шамсовим залагањем, у Београду је, на Калемегдану одржано девет аеро-митинга – сећа се Пејић.

Рођени Београђанин, Владимир се за ваздухопловство заинтересовао још као дечак, одлазећи с родитељима на тек отворени аеродром на Бежанији, али и гледајући с Калемегдана у то доба веома честе аеро-митинге. У Другој мушкој гимназији, коју је похађао, постојао је подмладак Аеро-клуба „Наша крила” у којем је 1939. најпре уписао моделарску школу, да би следеће, са 16 година, отишао у Једриличарски центар Академског аеро-клуба на Златибору. За месец дана напорног рада сакупио је десетак минута самосталног летења. Сасвим довољно да му плаве висине „уђу у крв”.

– С летењем је наставио десетак година касније, као члан Аеро-клуба „Београд”, на разрушеном војном летелишту Лисичији јарак – предочава Симишић своја сазнања.  Технички факултет, машински одсек – ваздухопловна група, уписао је 1945. године. За време студија постигао је добре резултате у једриличарству и постао спортски пилот.

Брзо се доказао као ваздухопловни инжењер, али желео је да споји технику и летење. Упорност се исплатила: постао је саобраћајни пилот, а онда наставио степеницама успеха, прошавши све фазе летења у ваздушном саобраћају. Управљао је двомоторним клипним „дагласом” и четворомоторним млазним „боингом”. За њега је био изазов како летење до ондашњег Титограда, тако и до далеког Пекинга.

Као стручњак за безбедност летења, шест година провео је у западној Африци. Авионске моторе имао је у „малом прсту”. Пензионисао се крајем новембра 2006. године.

Посету сину Вањи, такође професионалном пилоту, који живи и Вашингтону, Владимир је, у фебруару 2004. године, искористио за још један специфичан подухват. Тада се у седишту Насе срео с челницима Конгресне комисије за обележавање стогодишњице првог лета браће Рајт и договорио долазак америчких ваздухопловаца у Србију.

– Тих дана Владимир је упознао и пензионисаног пуковника авијације Чарлса Девиса, који је за време Другог светског рата био оборен изнад Србије – присећа се Слободан Пејић.  Чарлс је један од 500 спасених пилота 1944. године у Прањанима. Успео је Владимир да договори долазак 11 америчких пилота у нашу земљу и да, уз помоћ „Наших крила”, државе и америчке амбасаде, допутују у Прањане не би ли видели место с којег су се винули у слободу. Тада је подигнут и споменик у знак сећања на операцију „Ваздушни мост”.

Авијатичари ветерани

– Мало је познато да велике заслуге за долазак америчких пилота у нашу земљу, после толико година, има и Шамс. По повратку из Америке начинио је извештај, с предлогом да се ова акција обележи достојно, како и приличи Србији – показује Слободан Владимирове белешке од 2. марта 2004. године.

Посетио је Чарлс и Владимиров дом у Београду и био му драги гост. Прекаљени авијатичар евоцирао је своја сећања на спасавање, рекавши да је вечно захвалан српском народу на таквом, јединственом подухвату у историји ратовања.

У Владимировом албуму остале су фотографије с тог сусрета. На слици: насмејана лица, седе косе, времешни пилоти...

СМАЊИЛИ БРОЈ МОТОРА

У једном периоду, ЈАТ је имао 13 авиона „даглас Ц-47”, преправљених за путнички саобраћај, са 80 резервних мотора који су се често кварили. После две године број мотора је преполовљен, јер је њихова поправка постала квалитетна, захваљујући Шамсу, а и због доласка младих инжењера с Машинског факултета.

БРАНИО НЕБО НАД БЕОГРАДОМ

Осим Шамса, скупштини Аеро-клуба „Наша крила” 1. августа 1993. присуствовали су многи из света ваздухопловства. На списку су следећа имена: Милорад Марковић, Душан Веселиновић, Александар Саша Петровић, Душан Петровски, Владимир Ајваз, Георгије Нинчић, Манојло Глушчевић и плејада других. Занимљива је биографија Георгија Ђоке Нинчића који је у Другом светском рату био борац 112. ваздухопловног ловачког пука, а 1944. и 1945. године бранио је небо над Београдом. Због тога је одликован Медаљом за храброст.