До Барица асфалтним путем
Мало село богате историје у општини Пландиште биће све зеленије: саднице беле и црне тополе посађене су на више од десет хектара
Кад прођете Локве, Јаношик и Јерменовце, наиђете на Барице.
Дугачко километар и по и широко само 600 метара, од три улице по дужини и шест по ширини, све под правим углом, простире се ово сеоце у општини Пландиште. Ту су куће панонског типа, месна канцеларија, пошта, амбуланта, дом културе с амфитеатром, дечји вртић, основна школа на румунском језику, којим овде говори око 300 мештана. Далеко је то мање од времена пре Другог светског рата, када је село полако почело да се празни. Ипак, средовечни мештани своје Барице не би мењали ни за шта. Вреди живети овде, кажу, када питате како се десило да остану.
„Волим своје двориште, кућу, а човек се и навикне на то своје, па не знам ни како бих се снашао негде друго. Радим земљу, имам и своју башту у задњем дворишту. Овде је живот, миран крај и добри људи”, прича сељанин у пролазу.
За Барице се може рећи – ни мањег села ни више прича и легенди.
У забелешкама пароха Јона Неагоје наводи се да је насеље настало још 1521. доласком шест породица из Трансилваније бежећи пред Турцима, све превлачећи са собом и уз помоћ 20 волова – цркву брвнару. Село се ширило без плана све док Војна граница и Марија Терезија нису увели реда, па су улице плански ушорене.
Другу верзију дао је Феликс Милекер, кустос вршачког музеја, у „Летопису општина подунавске области” где наводи да се Барице први пут помињу 1713. под називом Јанош, врло брзо и као Сент Јанош, а 1922. као Свети Јован.
Средином педесетих година прошлог века село мења име у Барице, највероватније због ниског, воденог терена на коме је изграђено.
До Барица се данас стиже свеже асфалтираним правцем Јерменовци–Пландиште. Исту подлогу полако добијају и сеоски сокаци, а од пре неколико година овде се пије вода из новог бунара.
На територији општине Пландиште актуелан је и пројекат пошумљавања зелених површина, ерозивног земљишта и депресија. Прве саднице посађене су баш у Барицама и то на више од десет хектара. Тако ће село добити зелене шпалире ветрозаштитних појасева од око 12.000 садница беле и црне тополе и мечје леске.
Поп и клетва
Сеоска хроника бележи и „аферу” која се и данас памти. Главни актери су брачни пар и овдашњи свештеник, у толико пријатељским односима да су учестале посете изазвале сеоска оговарања. Тако се десило да је поп, као и обично, навратио и затекао домаћицу како преде. Само што је питао где јој је муж, овај се појави и нападе га да жели да му жену преотме. Попа је свезао за дрво насред дворишта! Вест је доспела и до владике, који је „послом” дошао у село, и све наглас се помолио током службе: „Ако је свештеник крив, нека се осуши тако везан за дрво, али ако није крив, нека се осуши дрво. У селу нека заувек завлада неслога и мештани све што им буде потребно нека траже у другим местима”, изрекао је необичну молитву владика.
Легенда коју је записао Викентије Јовановић, новинар и уредник радио Новог Сада редакције на румунском језику, и објавио је у „Алманаху” на румунском језику за 1995. годину, даље каже да се неколико дана касније дрво осушило, а клетва почела да се остварује.
