Кад године постану јубилеји

Рођен у Краљеву, одрастао у Крагујевцу, студирао у Новом Београду.

Глумац Радослав Раде Марјановић данас „столује” у најстрожем центру главног града, од када је, крајем прошле године, именован за директора Позоришта на Теразијама. Ентеријеру његовог укусно опремљеног кабинета са стилским намештајем од коже и пуног дрвета шаренило дају плакати популарних представа окачени по зидовима.

Кабаре с Тањом Бошковић

На једну представу већ жури. На Бежанијској коси с Тањом Бошковић има заказани „кабаре” за становнике тамошњег старачког дома. У популарном комаду с играњем и певањем некада је радо наступала и Лола Новаковић. Марјановићу прија што је диви забавне музике после завршетка каријере то било једино место где је волела да учествује.

– Кроз кабаре прошли су моји бројни пријатељи и колеге: Тања Бошковић, Даница Максимовић, Љиљана Степановић, Снежана Савић, Злата Нуманагић – набраја наш домаћин.

После 45 година бављења глумом постао је директор. Размишљао је да ли и како још може да помогне највећем београдском театру, када више није за улоге шармера и заводника.

– Овај посао је и леп и тежак, али ако нема радости и љубави, онда је бесмислено. Само ако се радујемо ономе што радимо, само онда ћемо уживати и успети – каже Марјановић.

Враћа се у разговору, на тренутак, у детињство. Иако су му родитељи живели у Крагујевцу, његова мајка Манасија изненада се породила у свом родном граду док је била у посети код фамилије. Уметник наглашава да је Крагујевчанин и да је неке од најлепших тренутака свог одрастања провео у Шумадији.

Отац Миле, кога су звали Балосавац, по месту крај Груже где је рођен, био је музичар, свирао је хармонику и имао је осмочлани оркестар. Музика је била разноврсна, класична, џез, староградска... Сећа се да је као дете често био на путу од града до града. Уз оца путовала је и мајка, спавали су по хотелима и то је трајало док није пошао у школу.

– Музика је била део мог детињства, а певачице су ми биле васпитачице. То ме је определило за глумачки позив – каже он.

Своју крагујевачку породицу заменио је за нову, на Позоришној академији, где је почео да студира. Десетак колега на класи професора Миње Дедића и петнаестак професора. Класићи Милан Ерак, Мики Мемишевић, Данило Лазовић, Ирфан Менсур, Гоца Марић, Боба Марковић, Нада Блам, Зорица Мирковић и Мира Илић.

Раних седамдесетих почео је Фест, па су нашу престоницу посећивале велике холивудске звезде. За студенте глуме био је резервисан балкон Дома синдиката и они су одатле гледали филмове и ноћу и дању. Захваљујући овом међународном филмском фестивалу, Двораном Дома синдиката шетали су Роберт де Ниро, Лив Улман, Елизабет Тејлор, Ричард Бартон, Френсис Форд Копола, Сиси Спејсек, Џек Николсон, Питер Јустинов… Лив Улман је долазила и у посету Позоришној академији. Класа с ФДУ, како се данас тај факултет зове, одлазила је и на Филмски фестивал у Пули. Летовали су у Ровињу, ту су изнајмљивали куће на цело лето и ишли у Арену, на филмске пројекције.

Раде је каријеру почео у Атељеу 212, касније је био члан Народног позоришта, Београдског драмског и на крају се одлучио за Позориште на Теразијама.

– На Теразије су ме позвали да играм у „Занесењацима”. Играли смо Зафир Хаџиманов и ја ту улогу младића, у алтернацији. После је дошао „Сплитски акварел” и моја прва сарадња с Тањом Бошковић. Касније су се придружили и Миленко Павлов и Даница Максимовић. Нас четворо ишли смо из представе у представу, а и Теразије су се тада профилисале као музичко позориште. Били су ту и Љиљана Стјепановић, Жарко Радић и Злата Нуманагић. Настале су сјајне представе „Мој дечко” и „Прича о коњу”. Тих година продавале су се карте, као и данас, за све представе на почетку месеца – каже Раде Марјановић.

Као директор, шта би променио?

– Најболнија тема је запошљавање. Позориште, посебно као ово на Теразијама са захтевним репертоаром и пуно представа, мора да се ослони на младе, талентоване глумце. У позоришту су најважнији млади људи. Ако не дођу код нас, отићи ће на неко друго место где ће их прихватити оберучке – каже наш познати глумац, сећајући се са сетом времена када су примане целе генерације. Теразије је репертоарско позориште, свако вече иде друга представа: „Чикаго”, „Кабаре”, „Продуценти”, „Мама миа”, „Бриљантин”, „Фантом из опере”, „Флеш денс”, „Грк Зорба”. Има пуно захтевних сцена, ту је и хор, четири ансамбла, по 50–60 извођача на сцени.

– Морамо да будемо на високом нивоу јер нам је репертоар светски – наглашава директор куће која ће догодине прославити 75 година постојања. У јубиларну годину ући ће већ за неколико дана, 23. новембра, када, најављује наш саговорник, припремају велику журку за своје гледаоце. Делиће се и годишње награде најзаслужнијима, биће то занимљив догађај и верује да ће и публика волети да види како се глумци забављају, свако ће певати оно што највише воли.

Сплав на Сави

Кад смо код округлих бројева, ближи се још једна годишњица. Са супругом Божаном заједно је готово педесет година.

– Божана је педагог и због своје професије има потпуно другачији живот од мог и штошта је жртвовала због мене и моје професије. Срећан сам што ми се она десила у животу – прича Раде.

У воду се заљубио тек у Београду, има и Крагујевац реку – Лепеницу, али Лепеница највећи део године има суво корито. Раде и Божана имају сплав на Сави, преко пута Блока 45, и ту проводе пуно времена. Имају и сијасет пријатеља, а где су пријатељи – ту је и смислено и радосно.

​„Лако је Ралету” и друге представе

Раде Марјановић је као члан Позоришта на Теразијама остварио улоге у музичким представама „Сплитски акварел”, „Три фртаља Београда”, „Цигани лете у небо”, „Лутка с насловне стране”, „Кабаре”, „Пољуби ме Кејт” и другим. Најпознатији и најдуговечнији мјузикл свакако је „Неки то воле вруће”, који је по истоименом филму на сцену поставила Соја Јовановић. Ипак у комедији је главну улогу, због година, препустио млађем, Жарку Степанову, а он се прихватио епизодне. Играо је и у телевизијским серијама „Породично благо”, „Бољи живот”. „Бела лађа”, „Јунаци нашег доба”, „Димитрије Туцовић” „Лако је Ралету” и другим.