Срби и Французи живе да би јели

Ракија је део српског националног пића. Она је наслеђе на којем морамо да инсистирамо јер  глобализам не трпи ствари које не могу да се индустријализују. Крупни капитал нуди заменске производе  који се продају на рафовима супермаркета. Ракија се у то не уклапа.

- Французи су имали пића попут ракије али нису успели да их сачувају. Глобализција француске културе је учинила своје. Сећам се мог деде који је пио јако алкохолно пиће од крушке. Такве ствари су дефинисале француски начин живота али индустрија воли калупе а не мале произвођаче, који праве за своје потребе, каже Антоан Месмер из Париза.

Они који су имали прилику да упознају Антоана, кажу да је попут Француза који су били савезници наших предака у Великом рату. Он се бори да српски глас пробије вештачке границе које су у Франсуцкој према нашем народу наметнуте деведесетих година. Он то ради неуморно, из личног убеђења. И, успешан је у томе. Свакако најбољи доказ тога је чињеница да су му власти у Приштини забраниле улазак на простор Косова и Метохије. Његов рад је за Приштину опасан.

Често борави у нашој земљи. Заволео је људе, обичаје и храну. И стекао је доста пријатеља.

– Срби и Французи имају доста тога сличног. За почетак оба народан воле слободу. То је оно што дефинише велике народе. Неки народи могу да живе у сенци других народа. То не важи за Србе и Французе, објашњава наш саговорник.

Према његовим речима, храна је веома важна паралела наших народа. Он то илуструје следећим речима:

„ Људи једу да би живели јер то је биолошка потреба. Французи и Срби живе да би јели.”

– Ја сам родом из Бретање и ми доста једемо рибу јер је близу океан. Српска кухиња доста подсећа на француску традиционалну кухињу. Ви користите доста јаких сирева, добро месо и зачине – паприку и бибер. Ја волим ваше класике – ћевапчиће, бурек, сарму. Ајвар са Косова и Метохије је нешто посебно и када томе додате ракију, ништа више ту не недостаје, објашњава Месмер.