Како је шајкача постала део српског националног идентитета

Свака војска има своју капу. Српска војска је шајкачу добила 1870. године. У прво време била је позната као „шајкашка капа” и из тог назива настаје име шајкача. Тада је била плаве боје. Зелена постаје 1908. године када српска војска уводи сивомаслинасту униформу.

Шајкача је веома једноставан тип капе.  Састоји се од три комада материјала – страница које се преклапају и поклопца на врху.  Преклопни делови могу да се спусте преко ушију и пружају заштиту војнику зими и током падавина.

Када су се Срби вратили кући из Првог светског рата, бивши војници су наставили да носе шајкаче. Та капа је уз медаље биле доказ да су војевали на Кајмакчалану, да су прешли Албанију. Осим тога, веома популарне су биле и јахаће панталоне, шивене од војничке чоје.

У почетку је шајкача била виша од модела који су сада познати и носе се данас. Временом је уплићана, а интересантно је да је шајкача била капа оба ослободилачка покрета у Србији и Југославији. И партизани и четници су носили шајкаче, једина разлика је била у амблему на челу. Звезда петокрака или кокарда.

Након рата су партизани односно припадници Народно ослободилачке војске Југославије премоделовали шајкачу и направили титовку. По узору на совјетске војне капе.

Шајкача се и данас користи као део народне ношње. Чак и међу сеоским становништвом она полако али сигурно нестаје. Чоја више није јефтина а веома ју је тешко и пронаћи. Већина шињела Југословенске народне армије искориштена је за прављење шајкача.

У сваком случају, шајкача је део нашег идентитета.