Међу великом сафари петорком
Афрички слон, лав, леопард, бели носорог и водени биво важили су за најпожељнији плен некадашњих колонијалних ловаца. Туристи их данас радије гледају на безбедној даљини током вожње у Националном парку „Масаи Мара”
У близини границе с Угандом на западу и на самој граници с Танзанијом, северно од великог Националног парка „Серенгети”, у Кенији се налази национални парк који носи назив „Масаи Мара”. Простире се на висоравни, на надморској висини између 1.500 и 2.170 метара, због чега је клима изузетно пријатна – јутарње температуре крећу се између 10 и 15, а дневне између 27 и 33 степена Целзијуса. Назив је добио по народу Масаи, који живи у Танзанији и у Кенији.
Резерват је основан је 1961. и отворен је за посетиоце и дању и ноћи свакога дана, али се посета најчешће одвија током дневних сати, од свитања до сумрака. Тачније од 6.30 до 18.30 часова, јер се резерват налази око осамдесет километара јужније од екватора, па сунце излази и залази у исто време.
Парк се обилази џиповима и другим теренским возилима. На капији, приликом куповања улазнице, остављају се пасоши, који се преузимају при изласку. Један од разлога је и тај што се у једном делу парка може доћи до саме границе с Танзанијом, где смо и ми стигли, на месту где не постоји класичан гранични прелаз за људе и возила, већ је он „отворен”, али искључиво за прелаз животиња.
Крда зебри, антилопа, бизона
Национални парк „Масаи Мара” једно је од најлепших путничких искустава на свету. Очаравајуће пејзаже афричке јаркоцрвене земље и високе, пожутеле траве саване током сушне сезоне повремено прекидају усамљена, чворновата стабла афричког дрвећа с крошњама налик облацима, која штрче у валовитом крајолику.
Крда зебри и антилопа, гнуова и водених бизона, у касно поподне, сасвим полако приближавају се реци Мари, не би ли се напили воде пре него што неки залутали крокодил искористи шансу и домогне се укусне вечере.
На средини реке Маре, допола потопљене у води плутају најопасније афричке дебељуце, нилски коњи. Три зебре охрабриле су се и сишле до реке. Прилично далеко, на две супротне стране обале, на сувом спавају четири крокодила, и ситуација је мирна. Изгледа да данас ипак нећемо гледати кадрове из „Опстанка”. Налазимо се на самој граници Кеније и Танзаније, само стотинак километара од Викторијиног језера, где у Уганди извире река Нил.
У овом националном парку између јуна и октобра, за време сушног периода и чувене Велике миграције животиња, могуће је видети „велику сафари петорку”, животиње које су важиле за најпожељнији плен некадашњих колонијалних ловаца: афричког слона, лава, леопарда, белог носорога и воденог бивола. Додатно, у „великој сафари деветорци” налазе се још и жирафа, зебра, гепард и нилски коњ, а ту су и гну, бабуни, антилопе, брадавичаста дивља свиња, шакал и хијена.
Иако је веома ретког, црног носорога изузетно тешко видети, након само сат времена боравка у парку, имали смо среће.
За разлику од носорога, на сафарију који је трајао непуна два дана, најмање среће имали смо с леопардима и лавовима, јер су се током дана махом повукли да дремају у жбуњу. Леопарди лове ноћу и ретко се експонирају током дана, док се лавови често, током читавог дана лењо премештају из једног жбуна у други (лове искључиво лавице).
Обилазак овог парка обично траје између једног и три дана. Посета парку траје око дванаест сати – почиње рано ујутро и траје до предвечерја. Поред волана нашег возача Мартина, скоро читав дан, преко локалне радио-станице чули су се разговори других возача који су походили парком, на свахилију, језику источне Африке. На тај начин, без довољно јаког сигнала за мобилну телефонију, далеко у средишту резервата возачи међусобно комуницирају и обавештавају колеге када примете крдо животиња или неку веома ретку зверку. Неколико пута наш џип се налазио у непосредној близини и Мартин је појурио како бисмо први стигли и заузели добро место за посматрање.
Током боравка у резервату посетиоцима није дозвољен излазак из џипова и животиње се посматрају искључиво из возила. Ипак, постоје места у парку где може да се изађе из џипа, ради паузе за ручак, сликања граничног камена на самој граници Кеније и Танзаније или ради панорамског погледа.
Забрана храњења животиња
У парку нема канти за ђубре и сви отпаци морају се понети и бацити по изласку. Ово важи и за органско ђубре. После ручка, на пикнику у слабашној сенци афричког дрвцета, специфичног за савану, хтели смо да у парку оставимо кости пилећег меса и коре банане, јер смо приметили лешинаре који нас гледају. Међутим, упозорени смо да то никако не радимо, с обзиром на то да животиње у парку немају контакт с оваквом врстом хране и не би требало да се навикавају на оно што не могу саме да улове.
Широм националног парка приметили смо велике црне површине без траве, која је спаљена људском руком. Узрок овоме су неке од животиња које брсте само горњи део траве, тако што доњи остане нетакнут. Због овога трава се потпуно осуши и не може да се обнови. Једино овде у парку потребна је интервенција човека, јер се паљењем траве омогућује раст нове, младе, преко потребне за живот животиња.
Симба, пумба, али и рефики
На свахилију, лав се каже симба, док је брадавичаста дивља свиња – пумба. Називе ових животиња на свахилију преузели су творци Дизнијевог дугометражног цртаног филма „Краљ лавова” из 1994. године и наденули их ликовима. Списку недостаје још и мајмун рефики, што на схвахилију значи пријатељ.
Међу возачима и Обама, али није Барак
Возачи и ренџери „поделили” су национални парк на неколико регија, које само они познају. У очекивању да угледамо неку нама омиљену животињу, пажљиво смо ослушкивали када се емоције возача чији се глас чује појачају и надали се да ћемо у међусобном разговору с радио-станице разазнати реч „симба” или „тембо” (слон) и да ће ове животиње бити у нашој близини. Осим назива животиња, на радио-станици често смо чули реч „Обама”. Када смо нашег шофера Мартина питали шта је „Обама”, рекао је да је то један од возача, јер је то често име у Кенији. Име, а не презиме, као у случају бившег америчког председника чији је отац био из Кеније.
