Да ли је стрепња наше природно стање

Некада је човек лечио своје страхове ритуалима и веровањима. Имао је чврста правила понашања и био окренут заједници – браку, породици, сеоској и религијској заједници.

Многи постављају питање како да се човек данас снађе у времену када су oви оквири постојања релативизовани?

– Иако располаже материјалним и технолошким могућностима далеко већим него што је то био случај с његовим прецима, савремени човек тешко излази на крај са стрепњом. Као да је дуго војевана слобода од окова традиционалног живота и начина размишљања постала за њега превелико бреме. Ослобођен или, боље рећи, лишен традиционалних ритуала, строгих религијских и друштвених закона и етичких норми, савремени човек живи оно што је Милан Кундера назвао „неподношљивом лакоћом постојања” – истиче антрополошкиња и психодрамска психотерапеуткиња под супервизијом, др Александра Павићевић.

Замрзава срце, одузима тело

Има ли моћнијег, снажнијег и истовремено деструктивнијег осећања од страха?

Страх паралише здраворазумско мишљење, замрзава срце, одузима тело, нагони на погрешне одлуке, мења слику света. Он умртвљује животне нагоне или их, у горем случају, преображава у непочинства. Страх је тешко и описати, а камоли укротити. Посебно када се ради о оној врсти страха који се најчешће назива анксиозношћу. У овој речи садржано је ирационално осећање тескобе, стрепње, неизвесности – то је страх који најчешће нема непосредан и опипљив узрок или их има превише – толико да у човеку изазива оно што се у неким нашим крајевима назива тишња или чамотиња.

Наша саговорница подсећа и на схватање по којем је страх од смрти заправо страх над свим страховима.

Покушавајући да разреши страх од смрти, човек је изнедрио култ и на њему, заправо, на гробу сазидао читав свој свет. У почетку је свет био једноставан. Њиме су управљали богови, а човек се трудио да их умилостиви. Међутим, временом су ствари постале сложеније. Свет је постајао све лепши и раскошнији, а човек све жељнији. Полако је заборављао на гроб и све га је ређе посећивао. И што је био слободнији од тог сећања, то су и његове сумње и унутрашње буре бивале јаче и теже, а у његову душу уселило се неко тескобно осећање које га је ретко напуштало.

– Наравно, ово је само теорија, једна од могућих метафора савременог људског стања. Шта год да је узрок анксиозности данашњег човека – било да је то потиснути страх од смрти, неутољиви конзумеризам и конформизам, информатичка ентропија, апокалиптична медијска реторика и, у крајњем, страх од живота, његово осећање неизвесности теже се лечи него у ранијим епохама – наглашава др Павићевић.

Подсећа да је утемељивач психодрамске психотерапије Јакоб Леви Морено подстицао оптимизам заснован на вери у креативне потенцијале човека. Он је у психодрами саветовао спонтаност, креативност и игру као начине суочавања са животним изазовима. Међу тим изазовима страх, односно анксиозност држи нас у стању угашених потенцијала личне и колективне промене.

Прихватање одговорности

Наравно, слобода да се буде спонтан и да се дела у складу са собом носи и одговорност, истиче др Павићевић. У прихватању те одговорности човеку могу помоћи здрава породица, пријатељи, религија, уметност, психотерапија... Поље понуда данас је готово неограничено.

Но, све оне почивају на једном кључном састојку – на односу с другим бићем, с Богом, са собом. Када успостави тај однос и у њему постигне равнотежу између свога желим и могу и смем и не смем, онда и страх престаје да буде најгоре место.

Јесењи сусрет психотерапеута

Удружење „Дан по дан” и Центар за добробит породице „Срећна мама” организоваће 25. новембра стручни скуп у Институту за филозофију и друштвену теорију, у Београду, под називом „Страх од живота – да ли је анксиозност природно стање савременог човека”. Психотерапеути, психолози и лекари на једнодневном семинару поделиће своја искуства о лечењу савремених страхова и понудити могуће одговоре на менталне и емотивне проблеме данашњег човека.