С војном дописницом стизала је нада

Оно чиме се бави проф. др Милан Радовановић, некадашњи декан Машинског факултета у Београду, није само хоби, нити је само страст, већ расветљавање историје Србије у Првом светском рату, овога пута на необичан начин. Он већ четврт века сакупља уникатне војничке дописнице, разгледнице, фотографије, писма, мапе који су у најтежим данима били велика пропагандна машинерија, али и начин да војници с фронта најмилијима у Србији пошаљу да су живи.

Много је таквих докумената у богатој архиви сабеседника „Магазина”. Толико да је о њима објавио пет књига. Све имају заједнички поднаслов „Неми сведоци”, јер је реч о дописницима, разгледницама, писмима који су путовали с бојишта или ка њему.

Радовановић је инжењер, истраживач, академски професор, писац, колекционар, а пре свега дугогодишњи руководилац Друштва термичара Србије. Изнедрио је генерације студената, стекао домаћа и светска признања. Једно време живео је у Холандији и предавао на Универзитету Твенте.

Идеја с „бувље” пијаце

С радошћу се присећа почетака у сакупљању војничких дописних карата, писама, фотографија.

– Све је кренуло с београдске „бувље” пијаце. Пратећи супругу Радмилу, која је за унуке куповала српску народну ношњу, спазио сам војничку дописну карту с великим печатом на коме је писало „Прегледала војна цензура” – листа једну од својих књига о овој тематици. – То је био „окидач” да ме привуку ова драгоцена документа и зато сам почео да их сакупљам, а пре свега купујем. Прилично новца сам у њих уложио, али се исплатило. Ако ништа друго, бар имају велику историјску вредност, тако да су за многа документа заинтересоване надлежне државне установе.

Прва књига „Срби и савезници у Првом светском рату 1914–1915” угледала је светлост дана захваљујући професору Београдског универзитета др Душану Станојевићу који је препознао вредност штива и обезбедио средства за његово луксузно штампање. Књига је на светској изложби у Москви награђена златном медаљом, док је на светској изложби у Сингапуру, у конкуренцији 69 наслова, делила треће и четврто место, а аутор је добио велику позлаћену медаљу.

– Био је то подстрек да пишем даље. Две књиге се односе на пропагандни рат за време Великог рата: једна у време напада Аустроугарске и Немачке на Србију, а друга се бави контрапропагандом савезника и њиховом одбраном наше земље, која је у то време била веома цењена, поштована и уважавана.

У свему је, ван сваке сумње, главну улогу имала пошта. Рат је буктао, на фронту се гинуло, многи су били рањени, болесни, па је пошта била весник среће и несреће, наде и безнађа. Дизала је морал војника, али га је, зависно од вести на дописницима и писмима, и рушила.

Пропагандна машинерија Аустроугарске и Немачке, пре више од једног века, радила је даноноћно, приказујући Балкан, а посебно Србе као људе склоне мучким убиствима, кривоклетству, тероризму, превртљивости, примитивизму. Све се то може видети на многобројним цртежима, штампаним на војничким дописним картама.

Победили су Срби и у Великом рату. Узалуд су илустратори настојали да аустроугарске војнике прикажу расположене или како са савезницима улазе у Београд, јер се у позадини уочава хотел „Москва”. Врхунац пропаганде су умрлице, штампане после освајања Србије, крајем 1915. године, на којима је непријатељ „сахранио нашу земљу”. На крају је и оваква реченица: „Уместо венаца, прилоге треба упутити Русији.”

Пропала сурова пропаганда

У богатој архиви Радовановић има и поштанску карту с мапом Србије и земљама у окружењу. Вредна је и значајна по томе што су у јужном делу Србије (данас Северне Македоније) задржани стари турски називи за Штип, Охрид и Скопље. Окупатори су хитро реаговали својим хвалисањем: после само два дана борбе са српском војском, штампали су ову карту, очигледно убеђени у победу.

Чињеница је да је 12. августа 1914. аустроугарска војска предузела офанзиву и прешла Дрину према Лозници и Лешници, али је већ 24. августа српска војска очистила читаву територију од непријатељских трупа. Карта је остала да сведочи о исхитреној окупаторској пропаганди.

Мирослав Стефановић

(Фото:графије из архиве М. Радовановића

Србија није завршила под канџама немачког орла

На цртежу под називом „Поздрав из ратне школе” Србија је, иако је то дело аустроугарских илустратора, добила високи третман, јер се кажњава заједно с Русијом, Француском и Енглеском. Милан поседује и разгледницу на којој су цар Вилхелм, цар Франц Јозеф и бугарски краљ Фердинанд и порука: „Крај Србије”. Српско оружје, грб и застава су под ногама немачког орла. На крају Великог рата немачки орао је, ипак, завршио под ногама српског војника, макар он био и у опанцима.

Сметао им краљ Петар

Трн у оку често им је био краљ Петар Карађорђевић кога су цртали као малог, сувоњавог старца, исцепаног и закрпљеног огртача, понекад у опанцима, дугог кукастог носа и белих бркова.

Разгледнице које приказују аустроугарску војску биле су лепих боја и оптимистичке, указујући на супериорност германске расе и победнички менталитет.