СВЕТ КЊИГЕ

Поноћно светло леди Пеџет

Роман Марије Микетић описује судбину аристократкиње шкотско-америчког порекла која је несебично помагала српском народу у балканским ратовима

На промоцији у клубу РТС-а Књижевница Марија Микетић (Фото:М. Никић)

У јесен 1910. племкиња високог ранга, шкотског и америчког порекла, леди Лејла Пеџет долази у Србију у пратњи супруга сер Ралфа Пеџета, новопостављеног британског министра на српском двору. Присна патријархална средина и менталитет на који нису навикли, као и непријатна успомена на убиство последњих Обреновића, које је довело до прекида дипломатских односа двеју земаља, учинили су да првих месеци доживе као казну овај неочекивани премештај. Но, како почиње Први балкански рат, њихова судбина се неповратно мења: док сер Ралф одано служи влади своје земље, леди Пеџет оставља по страни дипломатске размирице и сву енергију и богатство усмерава на помоћ „малом српском народу који јој је прирастао за срце”.

Леди Лејла Пеџет

Тако, на основу писама ове аристократкиње и сопствених истраживања, о леди Пеџет пише Марија Микетић у својој новој књизи „Поноћно светло”, недавно представљеној у РТС клубу. Ово је њено шесто књижевно дело које је, рекла нам је, као самостални уметник Удружења књижевника Србије, али пре свега као мајка четворо деце, одлучила да посвети великој добротворки Србије. Како објашњава, њен животопис, од рођења до смрти, утемељила је и на архивским документима, писмима и дневницима савременика. Пронашла је и писмо којим се добротворка, опраштајући се у 77. години од живота, опрашта и од „домовине своје душе”, како назива нашу земљу.

„У годинама које следе од њеног првог доласка овде, на балканској ветрометини ратови се нижу један за другим, а ова хумана жена, мисионарског кова, упркос крхком здрављу и противљењу аристократске породице, поново долази у Србију, где неуморно оснива болнице, сиротишта и народне кухиње, не либећи се притом ни најтежих послова, а све у жељи да олакша патње славних српских војника који су јунаштвом задивили читав свет. У тако безнадежним временима живот и смрт препилићу нераскидиве везе међу људима, какво је и пријатељство између ње, Делфе Иванић, Даринке Грујић, болничарке Еве и младог свештеника Стојана. Оно постаје завет оданости када крену у потрагу за дечаком изгубљеним у сметовима Црнољеве планине на Косову и Метохији...”, открива ауторка причу.

Како истиче професор др Чедомир Антић, животопис енглеске племкиње је филигрански избрушени портрет мале српске нације, која је у три узастопна рата поднела страдања несагледивих размера, а истовремено открива интимну драму једне тихе и посвећене жене, јаке личности задивљујуће упорности, која доказује да само искрена љубав може да превазиђе и ратне неприлике и све људске разлике.

Књига „Поноћно светло” је подсећање на последњу тестаментарну поруку леди Пеџет на самрти: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно. Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве”, рекла је на самртној постељи. У Храму Светог Саве у Лондону и у Саборној цркви у Београду служени су јој парастоси уз присуство великог броја захвалног народа. Порука ове књиге је да је никада нећемо заборавити.