Сеоце Марије Антоанете
Oво сеоце чинили су неколико кућица, млин и амбар, стражарска и баштованова колиба, млекарник у којем се правио сир и бутер. Била је ту и кућа за краљицу, споља смерна, али унутра са богатим садржајем
У дну велелепног парка, најраскошнијег дворца француских краљева – Версаја, сместило се љупко сеоце у којем је најраскалашнија краљица 18. века Марија Антоанета по једнима трагала за срећом, по другима траћила богу дане.
Данас, када туристи из целог света, обишавши на стотине одаја дворца и прошавши кроз непрегледне лавиринте дворског парка, преморени и презасићени раскошном лепотом, најзад стигну до бајковитог сеоцета, не могу да поверују својим очима. Зато није ни чудо што давно уснула краљица почне да им се привиђа како лебди изнад дивљих ружа-пузавица, у својој полупровидној хаљини од муслина, која лелуја на поветарцу.
Марија Антоанета рођена је у Бечу 1755. године. Ћерка је хабзбуршке царице Аустрије Марије Терезије. Њено детињство у Бечу и Шенбруну било је лепо и срећно. Певала је и играла, свирала и глумила са својим братом и сестрама, обожавала да једе паштете и кобасице, торте и бомбоне. Упознала је на двору младог Моцарта и помогла му да устане када се опружио „колико је дуг” на углачаном паркету царичине собе. Том приликом Моцарт јој је рекао: „Како сте ви добри! Волео бих да се оженим вама!”
Када је француски краљ Луј Петнаести пожелео да се ороди с Аустријом избор је пао на дванаестогодишњу Антоанету, која још није знала да чита. Мајка, царица Терезија, применила је убрзано васпитање и тако је Антоанета напунивши четрнаест година напустила свој топли дом и породични живот пун љубави и кренула пут Француске сама, са својим кученцетом. Није знала француски али је била добре нарави, ход јој је био грациозан, а понашање аристократско.
Будући краљ Луј Шеснаести тада је био неотесани шеснаестогодишњак, који је више од свега волео јахање и лов, као и мајсторисање са ручним алатом. Док се будућа краљица јурцала са децом послуге, играјући жмурке и одбијајући све врсте етикеције и дворског ритуала, будући краљ је поправљао браве по двору. Потом су два необуздана адолесцента, сасвим различита по темпераменту, дошла на власт.
Краљичино сазревање није било у складу са њеним положајем на двору. Стасавала је у особу екстремно површну, несмотрену, склону да се излаже ризицима... Склапала је различита пријатељства, глуматала, приређивала маскенбале, коцкала се, лумповала до зоре. Радила је све како би се спасла од досаде. Истовремено је постала велики покровитељ уметности, дајући снажан печат декоративним уметностима.
Краљ је на свој начин покушавао да јој угоди. Схватајући колико је гуши дворско етикетирање у Версају одлучио је да јој поклони прелепо здање Мали Трианон. Луј Шеснаести је долазио у Триано само када би био позван, никада у њему није спавао, док је краљица у њему проводила поподнева, а затим је остајала све дуже. Прво сама, а затим са друштвом. Пар је имао четворо деце, од које су их двоје надживели. Краљица је волела своју децу, са њима је и она настојала да се понаша као дете.
Десет година по доласку на двор Антоанета је иза себе имала неколико љубавних афера. Око ње су почеле да се плету сплетке. Прегршт истина, полуистина и лажи, а нарочито чувена (стварна или измишљена) порука коју је краљица послала гладном француском народу да, будући да немају хлеба једу колаче, одвели су је право на гиљотину.
Када је 1789. руља гладних продрла у Версај, краљевски пар није био свестан шта се заправо догађа. Породица је успела да побегне, али је затим ухваћена. Обоје су завршили под сечивом гиљотине 1793. године.
Током живота на двору 1783. године Марија Антоанета је одлучила да приушти себи као дар једно сеоце. Идеја је била у моди, сви су обожавали повратак природи, као и идеје Жан- Жака Русоа. Према пројекту познатог архитекте Мика Робера посао је требало да траје неколико година: из реке Марли, помоћу густе мреже цеви, доведена је вода да би се направило језерце у центру села. Само сеоце планирано је од неколико кућица, млина и амбара, стражарске и баштованове колибе, млекарника у којем би се правио сир и бутер. Били су ту још и голубарник, кокошињац, као и сеоски торањ. Коначно, била је ту и кућа за краљицу, споља смерна, али унутра са богатим садржајем – будоар, салон, сала за билијар... Краљица је наредила да се доведу две краве по имену Бринета и Бланшега, затим пловке, козе, овце и јагањци.
Уживала је да ове, њој драге животиње, показује својој деци.
У ентеријерима њене куће није све било тако рустично и пасторално. Предмети су били скупоцени, обликовани по идејама најславнијих декоратера тога времена, израђени у најбољим мануфактурама и обавезно су били украшени краљичиним чувеним монограмом. Само најближи пријатељи имали су привилегију да се придруже краљици у идиличном амбијенту сеоцета, затуреном у дну версајског парка. Међу њима су били и краљичин брат Јосиф Други, као и Густав Трећи, који је долазио инкогнито.
Данас сеоце још очарава, упркос свом меланхоличном изгледу. Међу многобројним посетиоцима понекад се нађе неко ко је спреман да се закуне да је на кратко угледао духа краљице, одевеног у белу, лепршаву хаљину, како лута тамо-амо и нестаје...
Aрх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
