Почео сам да сањам на вашем језику

Током актуелног обележавања века од рођења пољске нобеловке и књижевнице Виславе Шимборски у Београду, за јавност релативно нови амбасадор Пољске – јер је у Србију стигао за време короне, запажен је по томе што и у обраћањима и у разговорима говори наш језик. Примивши нас у седишту амбасаде, Рафал Перл два сата је с нама разговарао на течном српском.

„Истина, први пут у Србију стигао сам јула 2020. с породицом, након дипломатског посла у Вашингтону. Од првог тренутка моја супруга Ана, такође дипломата и овде заменик амбасадора, ћерка и ја учимо српски. За мој говор који називате течним и правилним, упркос томе што српски језик није деловао нимало једноставно, заслужна је наша наставница Тијана Стојановић Зечевић, која је и сама координатор за дипломатију, медије и културу у амбасади. Тако да се ми, из тима у амбасади, договарамо на српском”, прича.

Четрдесетдвогодишњи дипломата с већ богатом каријером каже да је, додуше, имао контакта с језиком овог подручја у периоду од 2006. до 2011. када је у пољском Министарству спољних послова најпре као аташе, а потом као секретар у секторима за средњу и јужну Европу био одговоран за односе Пољске с Хрватском, БиХ, Албанијом и Македонијом. Када би путовао у наша говорна подручја, трудио се да на основу сличности словенских језика чита босански „Дневни аваз” и загребачки „Јутарњи лист”. Дипломата, додаје, треба да разуме језике подручја с којима сарађује. Поред обавезног енглеског, као и француског потребног да после завршеног Факултета  политичких наука у родном Шћећину буде стипендиста у белгијском Лијежу и швајцарској Лозани – научио је и српски, што је било најтеже и због чега је поносан.

„То свакако није било теже него испит на нашој Дипломатској академији на којем о томе да ли можете да се бавите међународном каријером одлучују најискусније дипломате. Од 600 кандидата свега 20 може да иде у дипломатску будућност. Осим теста знања, као и психолошког који је увек важан, полаже се и такозвани тест изненађења. Нађете се у ситуацији у каквој никада нисте, рецимо као што је пољопривредна непогода и од вас се тражи излаз. Не можете да кажете да не знате, јер ако сте рођени дипломата, понудићете пут до решења”, прича док супруга Ана добацује да је још као средњошколац ишао на историјска такмичења, а потом био студент генерације на испитима из међународне политике. То је чула о њему пре него што су се упознали у дипломатским круговима и венчали, након чега су 2011. заједно отишли у Америку. Од тада, свакодневна су помоћ једно другом. „Добро је да имамо прилику да заједно у Београду и радимо”, додаје она на српском.

Србија пријатељска земља

„Када сам прошао све степенице до овог свог првог амбасадорског места, од искуства у дипломатско-конзуларном представништву у Бриселу, до портпарола наше амбасаде у Вашингтону, затим и директора Секретаријата министра спољних послова и помоћника министра за спољне послове задуженог за контакте с јеврејском дијаспором – рекао сам себи да ћу научити и српски”, прича.

Ипак, закључује, најважнији су контакти, који су допринели да се научено и увежба. Захваљујући пројектима Пољске развојне помоћи за 2023. годину амбасадор са својим тимом свакодневно обилази Србију. Реч је о програмима помоћи школама, домовима здравља и библиотекама у малим срединама, попут донација санитетских возила и опремања учионица и пешачких стаза. Амбасадор је прошле недеље отворио реновирану салу за физичко васпитање у Житном потоку код Прокупља.

„У почетку, када дођем у мало место, људи су уштогљени, јер сам амбасадор. Али, када схвате да сам обичан човек коме су људи важнији од протокола, отворе се и лепо се испричамо. Жива реч је најбољи учитељ, а и Србија је земља рођена за комуникацију. Због тога, заволели смо је одмах. Друштвени живот је богат, много је и дипломатских представника и догађаја. Важна су ми дела која у четворогодишњем мандату можемо да јој оставимо”, истиче.

С нашим људима воли и приватно да комуницира. Најдрагоценије су му шетње  са супругом по живописним пределима Србије. Ана је планинар, тако да најчешће иду на Копаоник, Стару планину, Дивчибаре и Златибор.

„Додуше, увек се помало свађамо да ли ћемо на планину или море које Рафал воли”, додаје Ана, док Рафал с нама дели своје одушевљење Боком которском.

Ипак, каже, Србија је посебна због своје разноликости, с Бачком на једној и југом Србије на другој страни, пуна је неоткривених путева. У пешачењу Старом планином срели су брачни пар из Ниша, разговор је кренуо спонтано када су Нишлије чуле српски „с акцентом”, наставио се у кафићу и завршио ручком.

„То су обични, јавности непознати људи, али дивни. Никако ми нису дозволили да платим рачун, рекавши да је овде то обичај домаћина. То је Србија и због таквих сусрета смо јако срећни што смо овде”, додаје Рафал.

У граду траже своје место за шољицу чаја, коју најчешће попију на доњем Дорћолу. На питање где одводи госте из Пољске када дођу, одговара без размишљања:

„У Голубачки град, наравно. Иако многи у Пољској то не знају, наш национални херој, попут вашег Марка Краљевића, витез Завиша Црни дао је у 15. веку свој живот у борби за тврђаву.”

„Онда им ја причам сторију о Голупцу, преводим написе са сталне изложбе, комуницирам с водичима и домаћим посетиоцима, а Пољаци се чуде јер углавном не успевају да изговоре ниједну вашу реч. Стране су им, јер пољски је нефонетичан. Можда зато већ и размишљам на вашем језику. У последње време, нећете веровати, почео сам и да сањам на српском. То значи да сам код куће”, поручио је Рафал Перл, испраћајући нас ведро и ужурбано због одласка на важан састанак у граду.

Ћевапи и спорт за оба пола

Спорт се редовно прати у амбасадоровој резиденцији на Дедињу. Ћерка Луција бави се тенисом, али игра и фудбал. Купио је породичне карте за Лигу шампиона на Маракани. Луција, средњошколка Међународне школе, кажу Перлови, најбоље у кући говори српски, а пасија су јој ћевапи.

Сребрни крст за дипломатске заслуге

Рафал Перл прошао је све степенице дипломатске каријере да би стигао на крају, како се нашалио, до почетка своје амбасадорске каријере. Завршио је и постдипломски програм Центра за европске студије у Стразбуру. Када је 1999. уписао факултет у Шћећину надомак немачке границе, у Пољској која није имала лаку историју, каже, за студенте дипломатије отварала су се врата ка Европи. У Министарству спољних послова је од 2007. до 2008. представљао Пољску у Европској агенцији за обнову у Солуну. Одликован је Сребрним крстом за заслуге у дипломатским пословима у иностранству.

Стаза код Бора настала из љубави према планинарењу

Захваљујући љубави супруге према планинарењу, а онда и његове према нашим врховима, амбасадор је усмерио међународну иницијативу за уређење планинских стаза, на опремање пута до досад несавладиве стене на северној страни врха планине Стол код Бора. Стаза је названа по Ванди Руткјевич, првој Европљанки која се попела на Монт Еверест, 1978. године. Извели су је алпинисти Планинског савеза Београда, Амбасада Пољске и Планинарско друштво „Црни врх”.

Јасло–Кикинда

У будућности, у плану је даље братимљење градова Србије и Пољске, открива амбасадор. У Кикинди се недавно, на Данима лудаје, договорио да се овај град збратими са пољским Јаслом. Иначе, до краја године има још девет програма помоћи у мањим градовима. Као човеку који много чита, амбасадору је важан и програм „Пут књиге” пољске амбасаде: у Србији посећује библиотеке и поклања књиге пољских аутора.