Шампионка – трећи пут
Председница Савеза за коњички спорт Србије заљубила се у коње захваљујући стрини, а данас је наша најбоља такмичарка у препонском јахању и власница бројних грла на домаћем и страним хиподромима
Шумску тишину у центру Београда, у шталском кругу, иза хиподрома код Цареве ћуприје, понекад прекине гласан, рески пуцањ, који долази из оближњег стрелишта на Топчидеру.
– Толико сам дуго овде да то и не приметим, сада се само моји гости тргну – шали се Ирена Ницовић, шампионка Србије у препонском јахању.
Овде је њен коњички клуб, ту су и објекти где су коњи смештени, ово је место где проводи доста времена.
Ирена је трострука првакиња државе у сениорској конкуренцији, чланица репрезентације и учесница бројних међународних такмичења на којима је постизала јако добре резултате. Власница је бројних грла која остварују завидни међународни успех. Вишегодишње искуство у управљању великим системом и тимовима стекла је у породичном холдингу где се више година налази на најодговорнијим функцијама.
Повратак славе нашем коњичком спорту
Ирена Ницовић се труди да врати некадашњу славу и значај нашем коњичком спорту и индустрији, да унапреди рад Савеза за коњички спорт Србије за олимпијске и ФЕИ дисциплине, чији је председник од прошле године.
Наша саговорница је поносна на то како је протекло Отворено првенство Србије, недавно одржано у Спортском центру Ковилово на којем су учествовали и такмичари из неколико страних земаља. Организатори су се потрудили да све буде на високом нивоу, па се нису могли видети само коњи како скачу у паркуру, већ и падобранци на свечаном отварању.
У Ковилову је Ирена по трећи пут постала шампионка Србије у спорту где у истој конкуренцији наступају и жене и мушкарци.
– Желимо да у Ковилову организујемо још међународних такмичења – каже Ирена, мада не одбацује могућност да се коњички спорт у олимпијским дисциплинама (поред препона, то је и дресурно јахање и крос-кантри) у будућности пресели у Сурчин.
Подсећа да се за сада све што су замислили и остварило, па пуно наде полаже и у терене и дворану који се граде на Авали где ће се преселити и њен коњички клуб.
У овој инвестицији јој доста помаже отац Ђорђе Ницовић, наш познати бизнисмен, који има фирме у области пољопривреде и угоститељства.
Иренина љубав према коњима развила се доста рано. Сећа се да ју је с десетак година стрина одвела на београдски хиподром да гледа трке, и била је то судбинска посета, љубав на први поглед. Додаје, уз осмех, да њени родитељи то стрини никада нису опростили. Појашњава да родитељи не могу бити срећни ако им се дете определи за спорт који може бити и опасан, и то је разумљиво.
– Али, данас ми отац доста помаже. Захваљујући њему и ниче тај комплекс на Авали – објашњава Ирена.
У почетку је јахање за њу била рекреација, али када је напунила двадесет две, отиснула се у професионалне воде, ако се то тако може назвати, јер она, као власник фирме из области финансија, овај спорт и даље сматра својим хобијем. Наступала је на такмичењима и у земљама региона, али и у Италији, Грчкој, Шпанији, Немачкој, Белгији, Холандији...
С репрезентацијом је 2008. година освојила бронзу на Светском купу нација, и то се сматра нашим највећим националним успехом.
Нада се да ће терени на Авали доста помоћи младима којих је све више у овом спорту. Отварање је планирано за следећу годину. Додаје да је интересовање деце у последњих пет година толико велико да наш савез за коњички спорт, односно коњичка заједница не може да одговори на све.
– Доста је дивљих школа јахања, нема атестираних тренера, обука се врши на неадекватним коњима, па има и незгода и падова. Покушаћу да објединим клубове из целе Србије у један систем – открива који је задатак себи поставила као председници Савеза за коњички спорт Србије.
У сваком од три клуба које је недавно посетила у унутрашњости Србије, више од четрдесеторо деце учи јахање. И што је занимљиво, девојчица је много више од дечака, чак 80 одсто, али у старијој доби се то после уједначи.
Ирена Ницовић посебно указује колику добробит коњарство има за младе. Била је, не једном, сведок како се деца љуте на коње када изгубе, сваљују своје грешке на животиње, а онда временом како одрастају и сазревају почињу да се мењају. Уче се да поштују свог партнера на препонама, схватају да им ове племените животиње чине велику услугу јер раде ствари које њима причињавају задовољство. Слушају их и потчињавају се њиховој вољи да би они уживали. Та иста деца после неког времена улазе са захвалношћу у паркур и постају скромни, вредни, спремни да преузму одговорност за сопствене грешке.
Прво беба, па следећа титула
И кроз Иренине руке прошло је много шампиона, такмичила се у седлу изузетних грла. Много прича и судбина. Памти прву кобилу Опсешен, па коња Оки Доки, с којим је низала највеће успехе. Оки Доки, која је увезена из Холандије, сада је у пензији, али је ождребила још једну шампионку – Кендал. То је сад већ био домаћи одгој, јефтинији и приступачнији начин да се дође до доброг грла.
Ирена планира и четврту титулу на неком новом државном првенству. У међувремену чека бебу, девојчицу. Признаје да није размишљала чиме ће се њено дете бавити.
Једно је сигурно, чим мало порасте, урадићу оно што и моја стрина. Баш бих волела да и моје дете заволи коње – каже Ирена Ницовић.
И клонови прескачу препоне
Препонаши су јако скупи на светском тржишту, нарочито они највишег квалитета који учествују на најважнијим такмичењима као што су Олимпијске игре. Догађају се и занимљиве промене на тржишту, оно што је доскоро било незамисливо. Има већ неколико година како се осим ждребади продају и ембриони, замрзнути или већ убачени у сурогат мајку. То су будући потомци актуелних шампиона. Последњих година све се више клонирају највреднија грла која из неког разлога морају пре времена да заврше каријеру или да се због тешке повреде успавају. Тако се продужава генетски материјал, а резултати су различити.
– Треба још сачекати да се види да ли ће клонови успети да понове резултате својих двојника. Потомци су добри, али рано је за закључивање, ја сам гледала једног клона у Шпанији, али нажалост није био ни близу коња од кога је настао – каже наша саговорница.
Недостају паркури
Недостатак инфраструктуре, пре свега терена за такмичења, један је од горућих проблема које савез треба да реши. Нужно је средити и базу података, пре свега спортских коња, како би лакше прелазили границу када одлазе на такмичења. Један од циљева је и придобијање локалних самоуправа за помоћ у организовању утакмица у прескакању препона.
– Ми смо у региону у нивоу са Хрватском, али и они кубуре с проблемима јер им оно најбоље оде у најразвијеније земље Европске уније, као што су Немачка, Француска, Шпанија, за којима наш регион, нажалост, много заостаје. У Немачкој је препонски спорт по популарности други, одмах иза фудбала. У Шведској за своје шампионе приређују спектакуларне дочеке, укључујући и авионе који носе натписе „добро дошли шампионе” – преноси Ирена Ницовић.
Незгоде су честе
Поред оног лепог што нуди, ово је таква врста такмичења где долази често и до повреда, некада до пада јахача, а некада и коња и јахача. Дешавају се и друге врсте незгода, па је тако поткивач пред Балканско првенство повредио копито коњу, за милиметар је скинуо нокат више него што треба, и коњ је прокрварио.
– Мени је то био крај света, јер нисам могла да се такмичим – каже Ирена, којој су се дешавали и падови с коња, као и осталим јахачима.
Пре пет година је имала озбиљан пад, када јој је коњ сломио нос:
– Тај коњ се често пропињао на задње ноге и другарица ме је замолила да ја покушам с њим да се такмичим. У почетку сам имала успеха, чак и неколико победа. Међутим, у једном тренутку непажње, коњ се подигао на задње ноге и ударио ме главом у нос. Чуло се пуцање носа, имала сам потрес мозга, амнезију. Није било наивно – присећа се Ирена.
