Последњи колпортер у Панчеву

Старе трафике реорганизоване су у модерне киоске с робом широке потрошње, а колпортери који продају штампане новине постали су права реткост.

Ипак, у Панчеву се и данас да видети један прави правцати, и то из Самоша. То је Иван Дворжак, који потеже пут из друге општине и села педесетак километара удаљеног од града на Тамишу

Како су нестали улични продавци новина

Улични продавац новина је био некада једна од неизбежних коцкица мозаика сваке вароши, па и мала институција, тако важна да „врућа роба” што пре стигне у руке читалаца. Био је то посао за жустре и вредне младе људе, с мрвицом смисла за хумор и спретне, да брзо селектују наслове, због којих ће ново издање бити брже разграбљено. Онда би кренуло табанање и вика док им гласа не нестане, а последњи примерак не нађе купца. Тако су некада продаване штампане новости, а онда је полако омладинце сменио средовечан свет и пензионери, тражећи начине да допуни кућни буџет.

Иван долази у Панчево четири пута месечно, увек петком, када из штампе стиже локално информативно гласило „Панчевац”, најстаријe недељнe новинe на Балкану. Он је прави „фриленсер”. Радно време му је прилично ограничено, тек неколико сати, кратког рекламног текста нема, све обавља брзо, углавном док се на семафору не упали зелено светло, а императив је уранити и пресрести редовне читаоце „маторе” новине на путу до трафике.

„Сваког петка сам на раскрсници путева од Панчева према Банатском Новом Селу и Вршцу, јер је велика и прометна. Има четири семафора, па трчим круг док су возила заробљена на црвеном светлу. Ово место је згодно и зато што има пасарелу за пешаке и много света пролази овуда. Раније сам новинe продавао на више различитих локација у центру, али се ово место показало као најисплативије. Ипак, све је то много мање него што је било некада, а знам шта причам, јер овај посао радим 16 година, без прекида. Видим, новине у папиру се генерално све мање читају, а јака конкуренција су ми и трафике и маркети. Тако успем да продам око 200 комада, од чега ми остане 2.000 динара, али од тога морам да одбијем трошак за пут и храну”, прича нам Иван.

Од овог посла не одустаје ни по врућини, ни по мразу. Једино, додаје, киша може да га омете, када га још и возила засипају водом на његовој раскрсници, а новинe не смеју да покисну.

„Кад год време дозвољава, а то значи када није превише топло и кад нема падавина, да приштедим динар више, скочим на бицикл, па од Самоша довде окрећем педале. Онда сам на улици и на ногама неколико сати, па опет на бицикл и повратак у село. Имам и другу варијанту, један стари, ’магарећи’ бицикл, да могу робу да пренесем из центра, овде на периферију”, објашњава Дворжак.

Верне муштерије га прате, већ увелико препознају и отпоздрављају му, као да је комшија, а што је најважније, новине купују.

„Нисам родом Панчевка, али ’Панчевац’ купујем сваке недеље обавезно. Кад кренем у набавку, прођем поред неколико продавница и киоска, да бих новине купила од Ивана. Нама је драго да га овде видимо. Он је вредан, културан и фин, сасвим необична појава”, каже једна муштерија, док пазари нови број штампаног гласила.

Штампаних новина нема по селима

Иван, који је већ зашао и у озбиљније године, пак, преко недеље лови друге послове у Самошу, где се народ бави земљом. Своје нема, па ради за друге и на туђој, али је и тога каже све мање, јер машине данас могу све и свакога да замене.

„Лако није, борба је стална, јер у селу посла нема. Раније је, бар лети било пољских радова, а сада све ради модерна механизација. Самош је и иначе мали, на рубу општине Ковачица, заборављен. Тамо су људи преко дана на њиви, а да чују вести, гледају телевизију. Евентуално сврате у локалну кафану на главном путу и то је све. О штампаним гласилима нема говора ни у селу, али колико знам ни у нашој, па ни у суседним општинама”, објашњава логику неодустајања од овог заборављеног „занимања”, Самошанин, Иван Дворжан, колпортер, на повременом раду у Панчеву.