Слова и цртежи су мој начин изражавања

Једно од најуспешнијих дизајнерских решења у портфолију Слободана Јовановић Цобе је лого за Туристичку организацију Србије, са симболом срца у средини речи.

Препознат као изузетан рад, сећа се да је тада изазвао стојеће овације после презентације. Тај рад сматра се и данас за један од најуспешнијих који је нашу земљу представио као место гостопримљивих, љубазних људи.

„Није мала ствар и диван је печат када радите за своју земљу. Пројекат за Туристичку организацију радили смо 2008. године. Темељно смо се бавили истраживањем и јасно се искристалисало шта нас карактерише као земљу и заједницу. Друштвени, гостопримљиви, темпераментни и пријемчиви људи, то је оно што су странци препознали код нас. Онда је било десет места празно, па затим неке друге ствари. Тако да се само по себи наместило да то срце ставимо у средину речи Србија, у средиште Србије и тако је настао тај лого”, каже Јовановић.

Током тих тридесетак година радног искуства створио је више од 500 визуелних идентитета за најразличитије клијенте из готово свих индустрија, међу којима су познате робне марке „Донкафе”, којој је дао и име, „Медигруп”, хотел „Гранд” на Копаонику...

Студије сликарства у Фиренци

Та игра слова и дизајна за Слободана Јовановића је природна, јер је растао уз оца фирмописца.

„Мој отац је био фирмописац и производио је натписе и путоказе и онда се из љубави према словима родила и љубав према дизајну. Сећам се, у другом разреду средње школе, почело је да се говори да ће баш близу те зграде бити улаз за метро станицу. Мој друг и ја смо израчунали да ћемо таман, око 2000. године имати довољно година и искуства да дизајнирамо и пројектујемо цео систем обележавања метроа у Београду. То ми је био изазов са 16 година. Ишао сам у Четврту београдску гимназију, а отац ме је усмеравао да се бавим дизајном. Уписао сам после Дизајнерску школу, па сам школовање наставио на Ликовној академији у Италији, у Фиренци”, каже у разговору за „Магазин”.

Било је то половином осамдесетих када ништа још није наговештавало дешавања која ће потом задесити нашу државу. Земља из које је отишао на школовање била је сасвим нормална, уписао се за 130 тадашњих марака, студирање није било баслословно скупо. Школовање у једном од најзначајнијих светских центара уметности у коме су стварали Микеланђело, Леонардо да Винчи и многи други и које је познато по својој јединственој школи сликања, било је непроцењиво искуство за младог Београђанина.

„Старија сестра је већ тамо живела, имао сам смештај и све се лепо уклопило. Студирати сликарство у Фиренци је нешто посебно. Галерија Академије са статуом Давида је била тик поред Академије. Прво сам био импресиониран свиме што сам видео, заправо нисам могао да верујем. Ту је и Дуомо, крстионица, све је било нестварно, поготово током прве године студија. Касније се човек навикне на све то, али сликарство у Фиренци је сан сваког уметника. Ту нема даље”, прича Јовановић, срећан што је имао прилику да упозна свет из другог угла, прошири видике и добије темељније знање и ширу основу.

Студије је завршио 1992. године и није имао уопште намеру да остане у иностранству. Ухватио га је неки немир и није имао дилему. Београд је за њега био место у коме жели да ствара. А стварао је много више од дизајна за који се определио као атрактивнији начин изражавања од сликарства.

„Често сам причао са супругом да бисмо могли да одемо негде, али ја сам увек имао посао, био сам предузимљив. Могао сам лако да одем, али нисам. Мој кум је у то време отворио клуб. Набављали смо плоче и у тадашњем ’Соул фуд кафеу’ сам сваке суботе пуштао музику. Радио сам с оцем, па отворио једну, па другу агенцију”, присећа се откривајући да га и данас привлачи широк дијапазон послова, али да се током времена испрофилисао да ради бренд идентитете, етикете за вино, ракије и дизајн амбалаже.

Мораш да знаш шта продајеш

За креирање идентитета брендова Јовановић наводи да је најбољи дизајн онај који прати и квалитет производа или услуге.

„Мораш да знаш шта продајеш, а изглед паковања мора да буде у складу с оним што се налази у паковању”, каже наш саговорник и подсећа на чувену поуку једног од гуруа савременог маркетинга Дејвида Огилвија да је најбржи начин да лош производ пропадне да му лепо издизајнирате амбалажу. Многи ће купити, свидеће им се шта виде на прву лопту, али ће после рећи: „Ово никад више нећу купити.”

Признаје да је тешко бити увек оригиналан у данашњем свету дизајна. Зато је, додаје, важно испоштовати занатски део приче. Сматра и да не треба измишљати „топлу воду”, јер је данас компликовано да у овој количини доступних информација људи разумеју поруке на прави начин.

„Зна да буде проблем уколико направиш нешто превише оригинално, потрошачи су постали ограничени. Само оно што улази у категорију онога што могу да схвате је прихватљиво, ако превише одскаче, онда се питају и нису спремни да пробају и таквим производима треба доста времена да се наметну. Најважније је да направимо квалитетну причу око фирме или производа. Има ту доста психологије, коме се и како обраћамо, ко желимо да нас разуме, прихвати. Све је врло комплексно, има и много канала комуникације”, објашњава.

Примећује и да је данашњи потрошач некако незаинтересован, јер је толико бомбардован са свих страна, и све је свему постало конкуренција. Мора да се уложи и доста средстава и труда да се неко анимира и наведе на помисао да му баш одређени производ треба, јер човек данас и не зна шта му уопште треба.

Колекционар и „ди-џеј”

Откад зна за себе веровао је да је музика нека врста идентификације човека, да показује како мислимо.

После своје ди-џеј каријере коју је развијао паралелно са дизајнерском, определио се да му посао буде само дизајн, а данас музику пушта за своју душу и пријатеље. Има богату колекцију од више од 4.000 плоча коју стално допуњује, а слуша широк дијапазон музике, од андерграунд хауса с доста хармонија и вокала, фанка и џеза, али и класике. Од млађих аутора каже да је занимљив Тејлор Д’ Криејтор.

„Купујем плоче и даље. Имам и два онлајн канала, један за електронску, један канал за џез, соул и фанк. Волим широко схваћену музику”, додаје Слободан.

Како би редизајнирао бренд „Политике”

У експанзији медијске културе, садржаја и различитих формата, из угла дизајнера и професионалца, Јовановић је на питање како види „Политику” као медијски бренд у целокупном амбијенту, рекао да је прилагођавање природна ствар.

„Немогуће је да ствари остану исте. Све је тако живо постало данас, комуникација и технологије се мењају на три, четири месеца. Да не спомињем вештачку интелигенцију. То је сад посебна прича, још је стидљиво испитујемо. У ствари, данас смо свесни да ће доћи до промена које изискују нова занимања. Прича се да ће појавом вештачке интелигенције дизајн да умре. Од када се појавио интернет причали су да ће нестати и књиге, штампани медији, мада се то још увек није десило. Тако да верујем и да би ’Политика’ требало да се мења и осавремењује у том смислу.”

Наследнице

Као што је и сам Јовановић кренуо очевим стопама, тако и његове ћерке настављају на неки начин традицију, па ће једног дана, највероватније бити његове наследнице.

„Старија студира психологију, млађа је уписала маркетинг у Солуну. Саме су то изабрале, пустили смо их супруга и ја да се пронађу, али верујем да ћемо у будућности радити на неким занимљивим заједничким пројектима”, прича Јовановић.