Мика Алас није умео да плива
Славни математичар Михаило Петровић 11 пута се давио у Сави и Дунаву, а кад је астроном Милутин Миланковић у родном Даљу покушао да га научи овој вештини, хитро је побегао на оближњи спруд
О Михаилу Петровићу, познатијем као Мика Алас, математичару, академику, универзитетском професору, готово се све зна. Животни пут и биографија каква се пожелети може. Предавао је многим генерацијама студената, иза себе оставио мноштво проналазака. Био је близак пријатељ принца Ђорђа Карађорђевића. Бавио се криптографијом, тако да су његови шифарски системи коришћени у војсци све до Другог светског рата.
Кад није био за катедром, међу студентима, или у свом дому на Косанчићевом венцу, ловио је рибе и свирао виолину у друштву „Суз”. Истовремено, светски путник који је походио европске метрополе и обишао северни и јужни пол. Рибарство му је било у крви, па отуда и надимак Алас, који му је пристајао у сваком погледу. Рибарски шегрт постао је 1882, шест година доцније већ је био рибарски калфа, док је диплому рибарског мајстора стекао 1895. године. Умео је да у чамцу цео дан проведе на Сави и Дунаву. Сома од 124 килограма уловио је 5. децембра 1913. године.
Гост више воли „ружицу”
Имао је много пријатеља, међу којима и астронома и климатолога Милутина Миланковића који је, највише захваљујући Мики, напустио Беч где је радио као инжењер грађевине и обрео се у Београду. У књизи новинара и публицисте Стане Муњић запазили смо Миланковићеву белешку о томе како је у свом родном Даљу, на обали Дунава, једног лета покушао да Мику научи да плива.
„Важио је за неустрашивог рибара. Не само што је живот провео на Сави и Дунаву, већ је морском лађом, између оба Земљина пола, прокрстарио Атлантски и Индијски океан”, записао је Миланковић. Волео је реке и океане, а није умео да плива! Због тога се 11 пута давио у Дунаву и Сави и увек некако успевао да се спасе.
Завршила се школска година, Мика остао у Београду, а Милутин отпутовао у родни Даљ.
„Позвах га у госте, са жељом да га научим вештини пливања, и он се радо одазвао”, бележи даље славни астроном. „Све је било спремно за часове пливања: леп, нов чамац, изграђен у Вуковару који смо ланцем привезали за обалу, испод наше баште, а пре свега воља целе наше дружине. Тим чамцем, у друштву брата Богдана, готово свакодневно сам крстарио Дунавом, купао се у његовим таласима и сунчао на његовим спрудовима.”
На такав један спруд, леп и чист, домаћин је одвео свог „ђака” како би га научио да плива. Ушао је Мика храбро у воду, испружио леву руку и легао преко ње...
„Иако забринутог лица, учинило ми се да је имао намеру да ме послуша и да крене да учи пливање. Међутим, чим је оквасио трбух и груди, побегао је главом без обзира на оближњи спруд”, разочарано је приметио домаћин. „Сав мој труд да га вратим у реку остао је безуспешан. Обрукасмо се обојица: ја, као учитељ, а он као ђак.”
После се испоставило да је несуђеном пливачу чувено вино даљска „ружица” пријало далеко више од дунавске воде, као и излети у Даљске планине. Најважније од свега је да је дружење свима остало у лепом сећању.
Обојица нису могла без Дунава, Мика и без Саве у којој је често ловио грдосије од риба. Милутин је овако доживљавао Дунав:
„Цео мој живот прошао је крај велике реке. У младости, јутром сам гледао Дунав како откида комаде очеве земље. И студентске дане у Бечу проводио сам крај њега. С Капетан Мишиног здања Београдског универзитета често сам, у пролеће и у јесен, гледао на Дунав. У изгнанству, у Пешти, њиме сам се тешио. Ево ме, под старост, опет крај Дунава...”
Брдо пара за весеље
Траг, опсежна истраживања и сазнања о рибарству Мика је оставио у истоименој књизи. За њега се говорило да је веома скроман и да се клони почасти. Критички је гледао на свет око себе, избегавајући све што би га непотребно обавезивало и што би се косило с достојанством научника. Најближи пријатељи су знали да је избегавао друштво „угледних” којима недостају одговарајуће моралне врлине. С таквима није желео да се дружи, тражећи неугледне, али поштене људе, које је најчешће налазио међу рибарима и сељацима. Волео је кад га такав човек сматра себи једнаким, не слутећи често ко је заправо „мајстор Мика”.
Александар Белић ће о њему оставити следећи запис: „Живео је да би могао успешно научно да ради, а научно је радио, с великом љубављу и марљивошћу, да би стекао право да удеси свој живот онако како жели”.
Рибари су били његов свет. Ноћне седељке поред аласке ватре или у дунавским воденицама били су прилика да се чују сетне приче како је у аласком свету некада све било боље. Стари рибари су млађим нараштајима приповедали како се у риболов тада ишло чамцима издубљеним од великог дрвета. Истовремено су вукли крупног сома или добар примерак јесетре, а унутра су се праћакали као дукат жути шарани, кечиге, мрене. Последњи такав чамац виђен је у Колубари, између обреновачког моста и ушћа Колубаре. Oткупљен je 1905. године од колубарског аласа чика Мате за 200 гроша, a изложен две године касније на изложби у Лондону, с осталим рибарским алатом који се тада користио на нашим рекама.
„Свакако је интересантна прича о весељима и забавама аласа у време великих празника”, пише, уз остало, у књизи. Нарочито су били весели панчевачки и земунски аласи који су добро зарађивали, јер су имали одличан рибарски алат и погодна места за улов. Празником су облачили скупа, црна одела, с крупним, округлим, сребрним дугмадима на прслуку и капуту, имали добре чизме, стављали велике, црне шешире, окићене крљуштима крупног шарана, каткад и кљуновима крупних кечига и паструга. Новац се није жалио, а весеље је трајало до зоре, па и дуже.
Трошили су аласи, а с њима и њихов Мика, до последњег марјаша. Дуго је важило, наравно неписано правило, да аласи најбоље лове кад су мало припити. Али, то нити је потврђено, нити оспорено. Свако је ловио својим методама. Једно је сигурно: у Сави, Дунаву и осталим рекама рибе је тада било у изобиљу.
ПЕЧАТ ОД СРЕБРА
Михаило Петровић имао је обимну преписку с колегама и пријатељима широм света. Да би писма или пакети сигурно били испоручени користио је свој печат. На њему необична сцена: риба једе рибу, с иницијалима МП. Печат је израђен у Паризу, од сребра и дрвета тиса.
ПОКЛОНИ МУЗЕЈУ
Управник Музеја српске земље Петар Павловић предложио је Мики Аласу да многе предмете из рибарства поклони овој установи, што је он прихватио. Углавном су то били експонати са Светске изложбе у Паризу 1900, Балканске изложбе у Лондону 1907. па оне у Београду 1908, у Турину и Риму 1911. и у Единбургу 1912. године. Музеју је подарио више различитог рибарског алата, мреже, свој лични чун, јединствену заставу Београдске рибарске заједнице и примерке различитих врста риба из наших река.
