Није се јављао… Нисмо стигли да се опростимо. Ваљда није наслутио крај? Јер, умро је у нишкој болници, а планирао је да се то догоди на много веселијем месту.

– У кафани сам почео, у њој ћу и завршити – обећао је себи наглас када је, почетком осамдесетих, први пут у животу говорио за новине.

Рекао је то за шанком „Прешернове клети”, у паузи првог самосталног концерта који је приредио у београдском Дому синдиката. Наставили смо сутрадан у „Верони”, скученој кафаници у Улици краљице Наталије, преко пута представништва „Продукције грамофонских плоча” РТВ Љубљана, за коју је снимао везан потпуно неразумљивим и, испоставиће се, зеленашким уговором написаним на словеначком. Тих дана његов нови албум управо је достизао вртоглаве тираже…

Није хтео да разговарамо у канцеларијама на првом спрату: „Нећемо пред Јанезима”, објаснио је заверенички.

Био је у тамном оделу, под њим бела и тада модерна мајица с рол-крагном, али и с црвеним ципелама на којима су се распознавали сасушени трагови блата које је на њима донео из Ниша. Из циганмале. Одевен исто као на концерту.

– Неписмен сам: све шта су ми потурили, то сам и потписао – рекао је показујући главом ка другој страни улице. – И, ево, за две лонг-плејке које се продају као луде, ја нисам добио такорећи ни динар…

Почетак у трамвају

Поверио ми се да је прве естрадне кораке начинио у трамвају што је некада од Ниша јездио до бање. Као она поспана дечица данас по Београдском јавном градском превозу. За динар-два. Тек доцније је постао први прави солиста Културно-уметничког друштва.

Није се тада хвалио да је био у затвору: то сам о њему дознао из новина тек када је отишао. На Голом отоку, као дезертер. То није нешто што се лако да заборавити.

Каријеру је наставио у кафанама источне и централне Босне: „Меки људи, мека ракија, мека и песма, само чакија љута”, описивао је те своје наступе. Вратио се с ове турнеје почетком шездесетих, жив и здрав, да би снимио прву плочу („Ако си имао снимљену плочу, па ако је са сликом на омоту, то је за пос’о било к’о бог.”). Није знао колико их је снимио: старе је брзо заборављао, о новим никад није размишљао.

Свадбе, славе, празници, испраћаји, весеља разне врсте, али кафана… Певао је и на сопственом венчању! За њим су пристигле четири ћерке.

А онда је открио Италију. Заправо, Италија је открила њега. Постао је окруњени музички владалац тог простора и све његове колеге знале су да тамо, међу бројним „гастарбајтерима” с југа Србије, немају шта да траже.

Дуца Радосављевић, изванредан боксер тада славне „Црвене звезде”, причао је да је за Роме Шабан, на првом месту, за њим је Тито, а да је за њима пуно празних места до неког следећег ко би, можда, могао да се смести у њиховим срцима.

Ниш је био центар, а свет се ширио около у концентричним круговима које је освајао, један по један. Признао ми је да никада није умео с парама. Да јесте, одавно би постао милионер. Овако, богатство је мерио бројем пријатеља које је стекао. Једном, када је и последњи воз ка Београду увелико одјездио из нишке железничке станице, из неке скрајнуте кафане одвео ме је у циганмалу и показао „мерцедес” точкова окованих блатом. „Узми га, ја ионако не умем да возим. А неко ће већ доћи по њега у Београд. Него, да л’ ти треба за бензин?”

С пријатељима је био галантан, а с особљем широке руке; по томе је могао да се надмеће једино с Фејатом Сејдићем из Бојника.

Никада себе није сматрао „звездом”, као што ни ја никада за њега нисам био новинар: „Да ми јавиш када будеш венчавао децу, да певамо и да се напијемо.”

Са свима које је сретао дружио се као са себи равнима, од детета из Мале, до комшије Живца, Зорана Живковића, тадашњег градоначелника и потоњег председника владе.

Путеви су нам се повремено укрштали у Нишу или у Београду. У престоници смо се виђали у некад чувеном „Шуматовцу”, а онамо у ресторану на спрату хотела „Амбасадор”.

Највећа тајна

Баш ту поверио ми је највећу тајну. Послао је неког малишана да му купи „дрину” с филтером, шибицу, чешаљ и огледалце, поручио пиће, нагнуо се преко астала и дошапнуо да је оперисао гласне жице, а да су му лекари забранили пиће и цигаре: „С тим бих могао да живим, али забранили су ми чак и да певам!”

Само неколико дана касније наступио је на неком концерту. Глас му је био храпав, изрибан и изранављен, пре том операцијом него животом. Али, његов апсолутни слух изоштрен до бола био је нетакнут: „Не могу без песме. Узми ми живот, само немој то да ми дираш”, правдао се непотребно.

Неко га је наговорио да пева џез. Као да оно што је до тада радио није било и то. Имао је особену интерпретацију, рекли би музички поткованији. Свакој песми поклањао је душу, написао сам после нашег последњег сусрета у Сурдулици.