Nije se javljao… Nismo stigli da se oprostimo. Valjda nije naslutio kraj? Jer, umro je u niškoj bolnici, a planirao je da se to dogodi na mnogo veselijem mestu.

– U kafani sam počeo, u njoj ću i završiti – obećao je sebi naglas kada je, početkom osamdesetih, prvi put u životu govorio za novine.

Rekao je to za šankom „Prešernove kleti”, u pauzi prvog samostalnog koncerta koji je priredio u beogradskom Domu sindikata. Nastavili smo sutradan u „Veroni”, skučenoj kafanici u Ulici kraljice Natalije, preko puta predstavništva „Produkcije gramofonskih ploča” RTV Ljubljana, za koju je snimao vezan potpuno nerazumljivim i, ispostaviće se, zelenaškim ugovorom napisanim na slovenačkom. Tih dana njegov novi album upravo je dostizao vrtoglave tiraže…

Nije hteo da razgovaramo u kancelarijama na prvom spratu: „Nećemo pred Janezima”, objasnio je zaverenički.

Bio je u tamnom odelu, pod njim bela i tada moderna majica s rol-kragnom, ali i s crvenim cipelama na kojima su se raspoznavali sasušeni tragovi blata koje je na njima doneo iz Niša. Iz ciganmale. Odeven isto kao na koncertu.

– Nepismen sam: sve šta su mi poturili, to sam i potpisao – rekao je pokazujući glavom ka drugoj strani ulice. – I, evo, za dve long-plejke koje se prodaju kao lude, ja nisam dobio takoreći ni dinar…

Početak u tramvaju

Poverio mi se da je prve estradne korake načinio u tramvaju što je nekada od Niša jezdio do banje. Kao ona pospana dečica danas po Beogradskom javnom gradskom prevozu. Za dinar-dva. Tek docnije je postao prvi pravi solista Kulturno-umetničkog društva.

Nije se tada hvalio da je bio u zatvoru: to sam o njemu doznao iz novina tek kada je otišao. Na Golom otoku, kao dezerter. To nije nešto što se lako da zaboraviti.

Karijeru je nastavio u kafanama istočne i centralne Bosne: „Meki ljudi, meka rakija, meka i pesma, samo čakija ljuta”, opisivao je te svoje nastupe. Vratio se s ove turneje početkom šezdesetih, živ i zdrav, da bi snimio prvu ploču („Ako si imao snimljenu ploču, pa ako je sa slikom na omotu, to je za pos’o bilo k’o bog.”). Nije znao koliko ih je snimio: stare je brzo zaboravljao, o novim nikad nije razmišljao.

Svadbe, slave, praznici, ispraćaji, veselja razne vrste, ali kafana… Pevao je i na sopstvenom venčanju! Za njim su pristigle četiri ćerke.

A onda je otkrio Italiju. Zapravo, Italija je otkrila njega. Postao je okrunjeni muzički vladalac tog prostora i sve njegove kolege znale su da tamo, među brojnim „gastarbajterima” s juga Srbije, nemaju šta da traže.

Duca Radosavljević, izvanredan bokser tada slavne „Crvene zvezde”, pričao je da je za Rome Šaban, na prvom mestu, za njim je Tito, a da je za njima puno praznih mesta do nekog sledećeg ko bi, možda, mogao da se smesti u njihovim srcima.

Niš je bio centar, a svet se širio okolo u koncentričnim krugovima koje je osvajao, jedan po jedan. Priznao mi je da nikada nije umeo s parama. Da jeste, odavno bi postao milioner. Ovako, bogatstvo je merio brojem prijatelja koje je stekao. Jednom, kada je i poslednji voz ka Beogradu uveliko odjezdio iz niške železničke stanice, iz neke skrajnute kafane odveo me je u ciganmalu i pokazao „mercedes” točkova okovanih blatom. „Uzmi ga, ja ionako ne umem da vozim. A neko će već doći po njega u Beograd. Nego, da l’ ti treba za benzin?”

S prijateljima je bio galantan, a s osobljem široke ruke; po tome je mogao da se nadmeće jedino s Fejatom Sejdićem iz Bojnika.

Nikada sebe nije smatrao „zvezdom”, kao što ni ja nikada za njega nisam bio novinar: „Da mi javiš kada budeš venčavao decu, da pevamo i da se napijemo.”

Sa svima koje je sretao družio se kao sa sebi ravnima, od deteta iz Male, do komšije Živca, Zorana Živkovića, tadašnjeg gradonačelnika i potonjeg predsednika vlade.

Putevi su nam se povremeno ukrštali u Nišu ili u Beogradu. U prestonici smo se viđali u nekad čuvenom „Šumatovcu”, a onamo u restoranu na spratu hotela „Ambasador”.

Najveća tajna

Baš tu poverio mi je najveću tajnu. Poslao je nekog mališana da mu kupi „drinu” s filterom, šibicu, češalj i ogledalce, poručio piće, nagnuo se preko astala i došapnuo da je operisao glasne žice, a da su mu lekari zabranili piće i cigare: „S tim bih mogao da živim, ali zabranili su mi čak i da pevam!”

Samo nekoliko dana kasnije nastupio je na nekom koncertu. Glas mu je bio hrapav, izriban i izranavljen, pre tom operacijom nego životom. Ali, njegov apsolutni sluh izoštren do bola bio je netaknut: „Ne mogu bez pesme. Uzmi mi život, samo nemoj to da mi diraš”, pravdao se nepotrebno.

Neko ga je nagovorio da peva džez. Kao da ono što je do tada radio nije bilo i to. Imao je osobenu interpretaciju, rekli bi muzički potkovaniji. Svakoj pesmi poklanjao je dušu, napisao sam posle našeg poslednjeg susreta u Surdulici.