Везом до свог бренда
Захваљујући интернету Снежана Вучковић савладала је технику пуног бода и усавршила је тако да може да се бави тим послом професионално
– Моја девојка се бави везом. Њени везени јастуци поклоњени су у емисији „Моја дедовина”. Можда вам је интересантно да је представите, написао је у мејлу, који је послао редакцији „Магазина”, Стефан Аксић.
Шта везе, како везе, за кога везе – на та питања је предложио да одговор да његова изабраница Снежана Вучковић из Панчева.
Прихватили смо „изазов”, позвали Снежану и убрзо се уверили да је Стефан с правом поносан на ручни рад своје девојке.
Снежана (24) везом се бави тек неколико година, није учила од баке и мајке, већ с интернета.
– Бака лепо хекла, али не зна да везе, као ни мама, тако да сам на компјутеру преко интернета налазила туторијале у којима су дата детаљна објашњења како се везе – каже Снежана и додаје да је упутство било само путоказ. Била је неопходна жеља довољно јака да савлада древну вештину. Решена да своју идеју спроведе у дело, упорним вежбањем, кроз праксу учила је бод, пронашла праве игле и конац за вез.
– Видела сам везени јастучић и пожелела да и ја правим нешто слично. Идеја је било доста, али док нисам савладала технику веза, није могло да се крене у реализацију замисли – појашњава Снежана која је, истини за вољу, пре него што је почела да везе, одлично баратала маказама, с обзиром на то да је мушки фризер.
– Да, маказе су ми легле у руци, али се нисам нашла у улози фризера, више волим да узмем у руке платно, конац, иглу… Вез је попут медитације. Конац се равномерним покретима, кроз затегнуто платно, лагано провлачи, бод по бод слажу се боје и настају мотиви. Жеља ми је да вез приближим младима, да ручни рад који у нашем народу има дугу традицију буде и њима примамљив – каже везиља из Панчева која с пуно ентузијазма чува ову вештину од заборава.
На дворовима српских владара и племића девојке су везле, украшавајући одећу. Девојке су у детињству учене везу ради припремања девојачке спреме неопходне у свадбеним обичајима. Наша саговорница није почела да везе због девојачке спреме, мада се спрема да стане на „луди камен”. Њена жеља била је да направи нешто своје, свој бренд. Када је почела да везе, посветила се без резерве свом циљу, а фирми у којој је радила дала је отказ.
– Почела сам с јастучићима, које по поруџбини везем за децу, као рођендански поклон, с логом фирме. Данас ми све чешће поручују ђерђеф за бурме. Ђерђеф је рам на који се учвршћује платно за везење, на њему извезем иницијале младенаца и машницом причврстим бурме. Бурме кум скине, а везени иницијали се чувају за успомену – објашњава своју замисао која привлачи све већу пажњу будућих младенаца.
Иако на инстаграму има преко хиљаду пратилаца, што јој је својеврстан вид рекламирања, Снежана признаје да у послу којим се бави још увек није стасала до тога да живи од свог рада, тако да је то засад, како каже, више хоби у којем је Стефан свесрдно подржава.
Планира да се пријави на конкурс Етно-мреже „100 жена – 100 минијатура” у категорији веза, не само да би „укрстила иглу” с осталим учесницама, већ да чује и сугестије шта ради добро, а на чему треба још да поради.
Судећи по ономе како ради, тешко да ће се наћи замерка јер се на Снежаниним рукотворинама лице не разликује од наличја, све је уредно, педантно.
– Чула сам од старијих жена да „оцену” везиљи даје задња страна, по томе како рад изгледа с наличја види се колико је неко вешт у овом послу – признаје наша саговорница док нам открива даље планове да се упише и на обуку за ручни вез, јер жели да има сертификат, да би једног дана могла да отвори своју радионицу веза.
