Упорност као животна девиза

Тридесет година Фестивала европског филма на Палићу је, могло би се рећи, живот у малом његовог суоснивача и директора Радослава Зеленовића. Фестивал је издржао бројна искушења и обележио на много начина богату кинематографску каријеру нашег саговорника. Био је зато пресрећан што је јубилеј на Палићу, како ваља, обележио с најбољим сарадницима и пријатељима, тако што је у његовој „режији” писац Душан Ковачевић уручио награду „Александар Лифка” за допринос европском филму глумцу Богдану Диклићу.

Досадашњи добитници ове награде били су Милена Дравић, Кен Лоуч, Коста Гаврас, Раде Шербеџија, Мики Манојловић… Од њих 49 досад само троје није стигло да дође на Палић да прими награду.

Филмске звезде на малом фестивалу

„Та чињеница да је један релативно мали фестивал, који сам у тешким деведесетим годинама започео с Блажом Перовићем и Отвореним универзитетом као експериментални, успео да доведе таква имена – најбоља је и најупечатљивија лична карта”, рекао је.

У разговору за „Магазин” подсећа колико је било тешко правити међународни фестивал у земљи затвореној са свих страна, на Палићу као нестварном острву. У тешка времена ниједном се није десило да најављени филм не буде приказан.

„Дистрибутери су се довијали на разне начине. Сећам се да је филм нашег великог пријатеља Теа Ангелопулоса ‘Одисејев поглед’ продуцент донео на Палић колима из Берлина, неколико сати пре пројекције. После прекида фестивала због беспарице, кад је после бомбардовања 1999. настављен, приказали смо филм ‘Опкољени’ Бернарда Бертолучија, чије писмо подршке сам, као истовремено директор Југословенске кинотеке, добио кад је почело бомбардовање.”

На чело Кинотеке дошао је исте 1992. када је „Палић” основан, зато што је била у изузетно лошем стању. Поверен му је нимало лак посао у све тежим годинама, касније за време бомбардовања у Бубањ потоку нарушени су темељи депоа за чување негатива. Газећи кроз воду, спасавали су их и преносили у архив. За време његовог директоровања до 2016. направљен је нови депо за филмове у боји у Кошутњаку, а Кинотека добила реконструисану зграду у Узун Мирковој.

Данас је поносан на то што Кинотеку није политизовао, а ни дозволио ниједну финансијску аферу.

„Најпоноснији сам на то што сам све своје ризике прихватио. Ако се не суочите с ризиком, немојте улазити у борбу за тешко оствариве циљеве. Најопасније је, ипак, памтити живот по ризицима које нисте прихватили”, мудро нам прича Зелени или Рале, како га сви зову.

Још ризичнији је, чини се, за та времена био његов претходни посао уредника филмског програма ТВ Београд (1979–1992). На ивици између прећутне забране приказивања филмова „Црног таласа” и његовог залагања за филмско критичко виђење друштва, много пута био је мета „преслишавања”. А нарочито ако би за 29. новембар или 20. октобар био приказиван неки амерички филм или када је цртани „Том и Џери” оцењиван као „врхунац приказа насиља”. Када је снимљен филм чији су крај случајно преснимили рекламама, преиспитивало се да ли је то терористички акт.

А опет, било је то време када је наша ТВ приказала интегралну верзију „Последњег танга у Паризу” и када су грађани земаља совјетског блока, чији су филмови били синхронизовани, гледали наше да би чули оригинални језик глумаца. Приказано је за то време око пет хиљада филмова.

Зеленовићева упорност примећена је још у младим данима. Као млад учествовао је на снимању филма „Вук са Проклетија”.

Три пута потом није успео да упише режију на ФДУ и завршио је књижевност, али је дошавши из  аматерског кино-клуба успео да постане уредник филмског програма Дома омладине, места развоја културе у главном граду Југославије од краја шездесетих. У периоду „Мале Пуле”, овде су приказани сви најновији филмови, уз прве трибине и разговоре до касно у ноћ. Организовао је и продају књига као улазница.

А онда је у његов филмски живот дошао Фест.

„Због Феста, Сопотског и разних  фестивала које сам организовао, могу да кажем да је мој паралелни живот био фестивалски”, прича Рале.

Биоскоп у Косову Пољу

А до свега тога дошло је пошто су га родитељи као трогодишњег дечака довели у Косово Поље, где су живели, у две просторије тадашњег биоскопа. Отац му је био железничар, а као друштвено-користан рад обављао је дужност директора биоскопа. Филмове који су долазили једном месечно Зелени није пропуштао.

„Моје прво искуство с филмом било је болно. У Косову Пољу није било клавира, те сам свирао хармонику у КУД-у, али почео сам и да се занимам за костиме. У мом трећем основне ‘Политикин забавник’ био је неизоставан. Почео сам да исецам стрипове и да слике и цртеже лепим гумарабиком на једну траку. Од тога бих направио котур, као филмску траку. Мој друг Лазар и ја нашли смо сандуче од мармеладе – која се продавала у металним  кутијама од седам килограма, изрезали смо рупу с једне стране и ја сам одмотавао поменути котур од стрипова, док је Лаза држао упаљену батеријску лампу. То је био биоскоп који би можда и заживео да отац није чуо да смо почели да наплаћујемо. Кад ме је истамбурао, није ми накратко филм падао на памет. Али, сада знам да без њега не бих могао. Ако нешто заиста желите да радите и живите, никада и нипошто не одустајте. Иако је све што сам вам испричао било тешко, ја и даље живим свој филм.

Лепи дани на Космају

Поменувши своју недавно, у периоду короне, преминулу супругу Весну, готово да се заплакао. Није стигао да јој испуни обећање да ће све планове које дотад нису, остварити кад он оде у пензију. Иако је била продуцент у телевизији у којој је радио, никада није хтела да прихвати напредовање.

„Тек недавно сам сазнао, увек смирена, рекла је да кад неко живи с неким као што сам ја, треба да буде код куће – да не бих после таквих напора био сам. Моја породица је претрпела највеће жртве мојих залагања, али имали смо и лепих тренутака. Наша кућа на Космају била је окупљалиште глумаца, редитеља и сценариста. Сећам се честих вечери у којима смо свирали и певали с Батом и Лулом Живојиновић. Лив Улман била је одушевљена Кораћицом. Мој лични пријатељ био је покојни принц Томислав Карађорђевић. Када је видео да имам краљевско буре с датумом његовог рођења, које је мој деда из Херцеговине добио приликом проласка војске, тражио је да му поклоним. Планирам да направим легат реткости и успомена које бих оставио Кинотеци, међу којима су многи трагови снимања филмова, лула Паје Вуисића, посвете књига од Павића и других, али  мислим да ћу буре вратити Томислављевим потомцима”, каже Рале.

Печење за филмски маратон

Први филмски 36-часовни маратон наше телевизије 1987. многи су пратили спремивши претходно печење, да не кувају и не излазе док се не заврши. Зеленовић прича:
„Улице су биле празне. За време маратона, дешавало ми се да између филмова које сам најављивао на телевизији не могу да се сетим имена глумаца ако не напишем. Случајно је дошао на снимање мој седмогодишњи јединац Ђорђе, продуцент у кинематографији данас. Када сам у најави скроз застао, чуо сам спасоносни шапат детета које је одрасло покрај мене: Ричард Гир.”

За све је „крив” Чарли Чаплин

Ралету је још као дечаку био, а и данас остао, узор Чарли Чаплин. Чекао је сваки његов филм. Када је једном нешто „згрешио”, мајка му је саопштила забрану да гледа управо пристигли црно-бели „хит”. Искочио је у снег кроз прозор бос и мокрих ногу ушао у салу, али су га у гледању филма омеле жене које су га, да се не разболи, вратиле кући.

Чувар филмске архиве

После одласка из Кинотеке 2017. године, основао је Аудио-визуелни архив и центар за дигитализацију САНУ. „Важно је сачувати филмску архиву, јер свака цивилизација има своје наслеђе, а покретне слике наслеђе су наше цивилизације”, поручује Зеленовић.

Концерт Тине Тарнер

Иако уредник филмског програма, у Дому омладине који је био стециште целе културе, Зеленовић је организовао концерт Тине Тарнер 1975. на њеној великој европској турнеји. Дому омладине и овом делу града није могло да се приђе.