У срцу Хомоља

Жагубица је романтична варошица у југоисточној Србији. Шћућурена је у долини Млаве између Хомољских планина и планине Бељанице. Општина с око 2.500 људи. Мало место, а богато бајковитим споменицима природе.

– Многи су напустили Жагубицу. Све је мање људи, али верујем у срећан завршетак и да ће се због лепоте овог краја они једног дана вратити – каже наш водич Жагубичанка Наташа Радуловић, изузетан познавалац Хомоља, љубитељ природе и планинар.

Прво, на дугој листи природних и туристичких лепота је врело Млаве, на километар удаљено од центра варошице.   Познато је и као Жагубичко врело. Извор се налази на надморској висини од 314 метара и представља хидролошки природни споменик. Изгледа као мање језеро, а највећа измерена дубина износи 84 метра, за сада. Због великог притиска воде, ронилачке екипе нису доспеле да стигну до дна и стварна дубина је непозната.

Вода која ћути

– Вода из врела и речица Тисница формирају реку Млаву која је десна притока Дунава. Интересантно је да вода неприметно избија на површину и готово да се никада не мути, а боја воде је зелена и тамнозелена због алги и околног зеленила. Као и пливање и риболов је забрањен, а у самом врелу се могу видети примерци такозване млавске пастрмке које су, по многима, управо овде најукусније за јело. Такође, изнад врела су предивне пешачке стазе и бескрајно чист ваздух – објашњава Наташа.

Горњачком клисуром кренули смо у манастир Горњак. Ко пажљиво слуша природу може уочити мистичну појаву. На пола пута између некадашњег манастира Благовештење, који је узидан у пећинску стену, и манастира Горњак, река Млава, која је иначе бучна, на једном току у дужини од сто метара – уопште се не чује.

– Ово место у народу се зове Вода која ћути. По предању, пошто је у  време кнеза Лазара ова клисура била настањена многобројним светим монасима са Синаја, кнез Лазар је преко реке угледао једног од њих и хтео с њим да разговара. Због хучања реке нису се најбоље чули, па је светитељ наредио реци да се ућути и она је ућутела. Дакле, отуд и назив Вода која ћути – преноси једно од предања наша саговорница.

На пет километара од Жагубице још једна светиња краси ову општину – Тршка црква.  Некада је ово био манастир и то најстарији у Епархији браничевској. Од 2021. године је опет мушки манастир.  Црква је посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Потиче из 13. века, припада рашком стилу, ктитор није познат и споменик је културе од великог значаја. Занимљиво је да се уз спољни зид цркве налази самоникла лоза чији плодови лече неплодност, као и лоза у нашем Хиландару на Светој Гори.

Прича о Девојачком мосту посебна је прича. По предању које се преноси с колена на колено, једна девојка је бежећи од Турака, који су желели да је одведу у харем због њене лепоте, скочила с моста и погинула. Тако је камени мост народ прозвао Девојачким. Изграђен је на Брезничкој реци (притока Млаве) на темељима старог моста којег су подигли још Римљани. Током бурне историје и ратова мост је неколико пута рушен  и обнављан. Последња обнова била је пре стотинак година, а данас готово да се више и не користи. Запуштен је, а неко је испод моста одложио дотрајали кауч.

Река Брезница није тако моћна, а и све реке данас постају немоћне, и може да се прегази. То је још један у низу доказа нашег немара према природи.

Крупајско врело је најпривлачније за љубитеље природе и туристе због дивље лепоте, кристално чисте воде и ваздуха, колонија риба, патака, птица и других животиња.

– Овде је шаран веома, веома укусан. Штета је не пробати га – каже наш водич Наташа.

Тако смо и урадили: након разгледања врела и околне природе прионули смо на шарана, али, да не буде кајања, послужили смо се и пастрмком. Стварно је било укусно, што због рибе, што због тога да смо били гладни, али сигурно и због дуготрајног пешачења и чистог ваздуха. Узгред, овде може да се поједе и хомољско јагње, хомољски сир и качамак.

За разлику од врела Млаве где је забрањено пецање, на Крупајском врелу се госту пружа прилика да сам упеца рибу по свом избору, што није тешко пошто је рибњак препун риба. Доминира шаранска врста – пиор, клен, пеш, поточна мрена и двопруга уклија, као и поточна пастрмка. Све ово указује на висок квалитет и одговарајући еколошки статус воде.

Крупајско врело извире испод планине Бељанице. Заштићен је споменик природе од националног значаја Србије. Дужине је 40, а ширине 17 метара. При дну је терасастог облика и веома стрмих страна.

Пре двадесетак година, специјалним спелеоронилачким испитивањима, на седамдесет метара дубине (негде можете чути и преко 100 метара) откривен је крак пећинског сифона, прави лавиринт подземних канала. У саставу врела дуго је радила стара воденица. Она сада не ради, запуштена је и права је развалина.

Потајница у селу Лазница

Хомољска потајница још је један бисер овог краја. Извире на десетак километара од Жагубице, у котлини села Лазница. Још је Јован Цвијић уочио да, у зависности од временских услова, има фазу мировања, када се вода не види, и фазу истицања у току дана, када је вода видљива голим оком.

Потајница је заштићена пре шездесет година као природна реткост геоморфолошког карактера. Оваквих извора у целом свету има тек педесетак. У Русији и Сједињеним Америчким Државама по један, а у Србији постоје три.

Манастир Горњак

По жељи монаха Григорија Синајског Млађег или Григорија Горњачког, кнез Лазар је у 14. веку подигао манастир с црквом Ваведења Пресвете Богородице. На левој страни је Млаве. Пола века је био женски манастир, а сада постепено постаје мушки.

– У манастиру се налазе и свете мошти монаха Григорија Горњачког, у цркви у малом ћивоту.  Некада се овај светитељ подвизавао и Богу молио у испосници, у каменој стени изнад цркве. Свакодневно велики број верника долази у манастир и пред ћивотом се моле Светом Григорију за разне потребе – каже Наташа Радуловић.