U srcu Homolja

Žagubica je romantična varošica u jugoistočnoj Srbiji. Šćućurena je u dolini Mlave između Homoljskih planina i planine Beljanice. Opština s oko 2.500 ljudi. Malo mesto, a bogato bajkovitim spomenicima prirode.

– Mnogi su napustili Žagubicu. Sve je manje ljudi, ali verujem u srećan završetak i da će se zbog lepote ovog kraja oni jednog dana vratiti – kaže naš vodič Žagubičanka Nataša Radulović, izuzetan poznavalac Homolja, ljubitelj prirode i planinar.

Prvo, na dugoj listi prirodnih i turističkih lepota je vrelo Mlave, na kilometar udaljeno od centra varošice.   Poznato je i kao Žagubičko vrelo. Izvor se nalazi na nadmorskoj visini od 314 metara i predstavlja hidrološki prirodni spomenik. Izgleda kao manje jezero, a najveća izmerena dubina iznosi 84 metra, za sada. Zbog velikog pritiska vode, ronilačke ekipe nisu dospele da stignu do dna i stvarna dubina je nepoznata.

Voda koja ćuti

– Voda iz vrela i rečica Tisnica formiraju reku Mlavu koja je desna pritoka Dunava. Interesantno je da voda neprimetno izbija na površinu i gotovo da se nikada ne muti, a boja vode je zelena i tamnozelena zbog algi i okolnog zelenila. Kao i plivanje i ribolov je zabranjen, a u samom vrelu se mogu videti primerci takozvane mlavske pastrmke koje su, po mnogima, upravo ovde najukusnije za jelo. Takođe, iznad vrela su predivne pešačke staze i beskrajno čist vazduh – objašnjava Nataša.

Gornjačkom klisurom krenuli smo u manastir Gornjak. Ko pažljivo sluša prirodu može uočiti mističnu pojavu. Na pola puta između nekadašnjeg manastira Blagoveštenje, koji je uzidan u pećinsku stenu, i manastira Gornjak, reka Mlava, koja je inače bučna, na jednom toku u dužini od sto metara – uopšte se ne čuje.

– Ovo mesto u narodu se zove Voda koja ćuti. Po predanju, pošto je u  vreme kneza Lazara ova klisura bila nastanjena mnogobrojnim svetim monasima sa Sinaja, knez Lazar je preko reke ugledao jednog od njih i hteo s njim da razgovara. Zbog hučanja reke nisu se najbolje čuli, pa je svetitelj naredio reci da se ućuti i ona je ućutela. Dakle, otud i naziv Voda koja ćuti – prenosi jedno od predanja naša sagovornica.

Na pet kilometara od Žagubice još jedna svetinja krasi ovu opštinu – Trška crkva.  Nekada je ovo bio manastir i to najstariji u Eparhiji braničevskoj. Od 2021. godine je opet muški manastir.  Crkva je posvećena Rođenju Presvete Bogorodice. Potiče iz 13. veka, pripada raškom stilu, ktitor nije poznat i spomenik je kulture od velikog značaja. Zanimljivo je da se uz spoljni zid crkve nalazi samonikla loza čiji plodovi leče neplodnost, kao i loza u našem Hilandaru na Svetoj Gori.

Priča o Devojačkom mostu posebna je priča. Po predanju koje se prenosi s kolena na koleno, jedna devojka je bežeći od Turaka, koji su želeli da je odvedu u harem zbog njene lepote, skočila s mosta i poginula. Tako je kameni most narod prozvao Devojačkim. Izgrađen je na Brezničkoj reci (pritoka Mlave) na temeljima starog mosta kojeg su podigli još Rimljani. Tokom burne istorije i ratova most je nekoliko puta rušen  i obnavljan. Poslednja obnova bila je pre stotinak godina, a danas gotovo da se više i ne koristi. Zapušten je, a neko je ispod mosta odložio dotrajali kauč.

Reka Breznica nije tako moćna, a i sve reke danas postaju nemoćne, i može da se pregazi. To je još jedan u nizu dokaza našeg nemara prema prirodi.

Krupajsko vrelo je najprivlačnije za ljubitelje prirode i turiste zbog divlje lepote, kristalno čiste vode i vazduha, kolonija riba, pataka, ptica i drugih životinja.

– Ovde je šaran veoma, veoma ukusan. Šteta je ne probati ga – kaže naš vodič Nataša.

Tako smo i uradili: nakon razgledanja vrela i okolne prirode prionuli smo na šarana, ali, da ne bude kajanja, poslužili smo se i pastrmkom. Stvarno je bilo ukusno, što zbog ribe, što zbog toga da smo bili gladni, ali sigurno i zbog dugotrajnog pešačenja i čistog vazduha. Uzgred, ovde može da se pojede i homoljsko jagnje, homoljski sir i kačamak.

Za razliku od vrela Mlave gde je zabranjeno pecanje, na Krupajskom vrelu se gostu pruža prilika da sam upeca ribu po svom izboru, što nije teško pošto je ribnjak prepun riba. Dominira šaranska vrsta – pior, klen, peš, potočna mrena i dvopruga uklija, kao i potočna pastrmka. Sve ovo ukazuje na visok kvalitet i odgovarajući ekološki status vode.

Krupajsko vrelo izvire ispod planine Beljanice. Zaštićen je spomenik prirode od nacionalnog značaja Srbije. Dužine je 40, a širine 17 metara. Pri dnu je terasastog oblika i veoma strmih strana.

Pre dvadesetak godina, specijalnim speleoronilačkim ispitivanjima, na sedamdeset metara dubine (negde možete čuti i preko 100 metara) otkriven je krak pećinskog sifona, pravi lavirint podzemnih kanala. U sastavu vrela dugo je radila stara vodenica. Ona sada ne radi, zapuštena je i prava je razvalina.

Potajnica u selu Laznica

Homoljska potajnica još je jedan biser ovog kraja. Izvire na desetak kilometara od Žagubice, u kotlini sela Laznica. Još je Jovan Cvijić uočio da, u zavisnosti od vremenskih uslova, ima fazu mirovanja, kada se voda ne vidi, i fazu isticanja u toku dana, kada je voda vidljiva golim okom.

Potajnica je zaštićena pre šezdeset godina kao prirodna retkost geomorfološkog karaktera. Ovakvih izvora u celom svetu ima tek pedesetak. U Rusiji i Sjedinjenim Američkim Državama po jedan, a u Srbiji postoje tri.

Manastir Gornjak

Po želji monaha Grigorija Sinajskog Mlađeg ili Grigorija Gornjačkog, knez Lazar je u 14. veku podigao manastir s crkvom Vavedenja Presvete Bogorodice. Na levoj strani je Mlave. Pola veka je bio ženski manastir, a sada postepeno postaje muški.

– U manastiru se nalaze i svete mošti monaha Grigorija Gornjačkog, u crkvi u malom ćivotu.  Nekada se ovaj svetitelj podvizavao i Bogu molio u isposnici, u kamenoj steni iznad crkve. Svakodnevno veliki broj vernika dolazi u manastir i pred ćivotom se mole Svetom Grigoriju za razne potrebe – kaže Nataša Radulović.