Лето у медини

На југоистоку Туниса налази се Ђерба. Невелико острво у непосредној близини копна још у 2. веку, за време своје владавине, антички Римљани повезали су се с копном градњом насипа дужине седам километара.

И данас до Ђербе се с копна стиже истим насипом, коме су Тунишани дали назив Ел Кантара, или бродом који саобраћа из нешто севернијег дела Туниса, али чији ред вожње није увек поуздан.

На пропутовању Тунисом посетили смо ово острво, које је поменуо и старогрчки песник Хомер у „Одисеји”. У свом епу описао је острвљане као „људе који једу лотос” чији плод је, по њему, био „сладак као мед и приморавао путника који га поједе (легендарног Одисеја, који је овде дошао), да заборави на све – чак и на своју земљу и породицу, и овде остане заувек”.

Обичаји Бербера

У 6. веку пре нове ере острво је населила заједница Јевреја које је вавилонски краљ Набукодоносор прогнао из Јерусалима, због чега се и данас сматра једним од највећих центара Сефарда у северној Африци. Осим Арапа и Јевреја, највећи део становништва Ђербе чине Бербери, тамнопути прастановници северне Африке, који осим на овом острву живе широм пустињског појаса на јужним деловима свих северноафричких, арапских држава. Римљани су их назвали Берберима, тј. варварима зато што су, с њихове тачке гледишта, били на нижем цивилизацијском нивоу.

На Ђерби се налази главно место Хумт Сук, с малим радњама и атмосфером типичних туниских градића. Сасвим случајно, у центру старог базара ушла сам у занимљиву стару радњу с таваницом у облику куполе, која је била осликана јарким бојама и мотивима хебрејске традиције, као што су свећњаци меноре. Унутар малене куће с куполом за пултом стајао је власник радње, млађи Јеврејин, Битан Симон, који је радњу с накитом наследио од оца, и показао нам понуду веома занимљивог, старог сребрног накита. Док смо причали о Јеврејима на Ђерби, рекао ми је да има двојно држављанство, Туниса и Португала. Његова породица пореклом је из Португала, одакле су избегли пре неколико векова за време католичке инквизиције, која је с Иберијског полуострва прогнала Арапе и Јевреје.

Хумт Сук вероватно је најбоље место за куповину на Ђерби где, осим локалних галабија и одеће у стилу традиционалне ношње, могу да се купе маслине и маслиново уље локалних маслињака, бадем, сушено биље, накит од сребра и злата, теписи, предмети од маслиновог дрвета и палминог прућа и чувена туниска керамика.

Једна од најчувенијих и најзанимљивијих атракција острва јесте Ђерба експлор парк. Велики комплекс састављен је из три целине које чине: музеј, традиционалне куће и зоо-врт. Осим мале поставке музеја историје и традиције Бербера на Ђерби, у саставу парка налази се неколико традиционалних кућа у којима може да се види њихов живот – упредање вуне, ткање, употреба камила у домаћинству, ношње, кухиња и штале, предмети од керамике. У неким од кућа, локални Бербери и Берберке, одевени у народну ношњу, показују како ткају, праве корпе од палминог прућа и слично. На простору између кућа подигнут је бунар, до извесне мере налик египатском шадуфу, где један остарели Берберин глуми сељанина који је своју камилу везао за бунар и на тај начин извлачи из њега воду.

По обиласку традиционалних кућа, проласком кроз камену капију доспели смо у мини зоо-врт с великим корњачама, игуанама и малим крокодилима, а затим стигли до огромног комплекса састављеног из неколико базена и острваца, који сви заједно чине највећу фарму крокодила на Медитерану. Ова фарма вероватно је једна од највећих атракција Ђербе, нарочито сваког дана у 16 часова, када запослени хране крокодиле бацајући им комаде меса.

Након обиласка фарме крокодила, упутили смо се у место Еријад, у чијем се средишту налази јеврејска синагога Ла Гриба, најстарија и најзначајнија у Африци. Ова богомоља место је где сваког пролећа на ходочашће долазе многи религиозни Јевреји из читавог света. Осим великог броја верника из Израела, они долазе и из других земаља, јер се Ла Гриба сматра једном од највећих светиња Јевреја на планети.

Графити у Еријаду

Еријад је познат и по уметничком кварту који је добио назив Ђербахуд, познат по сјајним графитима. Улична уметност резултат је идеје локалног власника галерије, који је 2014. одлучио да позове домаће и стране уметнике, који су осликали фасаде кућа овог градића. До данас, графите у Ђербахуду осликало је око 200 уметника из 30 различитих земаља света.

На иначе потпуно равној Ђерби, на једином већем брду у острвској низији налази се занимљив музеј традиције живљења на овим просторима, Музеј Гелала. Унутар музеја, подигнутог у стилу блиставобелих туниских кућа, видели смо воштане фигуре становника Ђербе у локалним ношњама како обављају свакодневне послове и негују своје локалне обичаје (кићење невесте, сунићење, игра друштвених игара, плес и музика, прављење оброка). У дворишту музеја налази се место с пресом, где се од маслина добијало маслиново уље, плато краси и воштана фигура камиле окићене за потребе венчања.

Пре повратка изгубили смо се у базарима Ђербе у потрази за сувенирима. Иако одређен број радњи у Тунису ради двократно, ово правило не важи за медине где је већина продавница отворена до вечери и где је ценкање обавезно. Медина на арапском значи град, а односи се на куће унутар градских зидина (некадашње језгро града). Сви већи градови у Тунису имају своје медине, у којима се налазе сукови – четврти с радњама које негују старе занате (кујунџије, керамика, ћилими, предмети од камиље коже, текстил, накит). У саставу медине је и централна џамија и тврђава (рибат). Медине Туниса представљају и добар оријентир, јер се увек налазе у центру града.

https://umetnostputovanja.rs/

Некадашња француска колонија

До средине 20. века Тунис је био француска колонија, и у Тунису ћете се најбоље споразумети уколико говорите француски који Тунишани уче од првог разреда основне школе. Французи спадају и у најбројније туристе. Тунис је стекао независност од Француске 1956, а 1957. постао је република на челу с првим и доживотним председником Хабибом Бургибом, који је за Тунишане био исто што и Тито за Југословене. Занимљиво је да су границе Туниса готово исте као пре неколико векова и да је то једна од ретких афричких држава која нема вештачке – колонијалне границе, које изгледају као да су повучене лењиром. Тунис спада у једну од најлибералнијих муслиманских држава, где је женама законом дозвољено да саме путују, раде, саме бирају своје мужеве који могу бити и других вероисповести и да саме покрећу развод. Једина је муслиманска држава где је легализован абортус.

Зуби крокодила као сувенир

У сувенирници могу да се купе зуби крокодила, које ова животиња губи једном (до два пута) годишње, и израстају јој нови. Крокодили (и алигатори) су једини кичмењаци на планети који нису сисари и имају заменске зубе. Када постану сувише „излизани”, крокодили их одбацују и око 50 пута у току животног века расту им нови зуби.