Живот на два континента

Офталмолог, проф. др Мирко Јанков бави се рефракционом и хирургијом катаракте. Завршио је Медицински факултет у Београду као један од најбољих студената, а затим докторирао у далеком Бразилу, у Сао Паолу, на примени ласерске оперативне методе у хирургији ока.

Од тада његов професионални и приватни живот успешно тече на два континента.

Али, одрастање у Београду не заборавља. У школи је највише волео физику и као тинејџер био је пасионирани заљубљеник у научну фантастику.

 Године избора

Када је требало да изабере шта ће студирати, отац, професор на Природно-математичком факултету, посаветовао га је да размисли какав живот жели да живи, да ли очекује да путује бициклом или колима на посао, да има стан, кућу, много деце...

И онда је направио неку врсту компромиса са самим собом: одлучио је да упише медицински факултет, а не електротехнику, али да му ужа специјализација буде медицинска област у којој је технологија најдаље отишла, а то је офталмологија. Тако је др Јанков специјализирао код проф. Теа Зајлера у Цириху и проф. др Јоаниса Паликариса у Хераклиону, офталмолога који су осамдесетих година прошлог века први применили ласер за смањење диоптрије и заувек променили историју рефрактивне хирургије. Одбранио је докторску дисертацију из области биоинжењеринга на Федералном универзитету у Сао Паулу, написао више од стотину радова у научним часописима, књигама и стручним скуповима.

Али, ту је била и музика.

– Било је тешко определити се, али сам схватио да као музичар нећу баш моћи да успем у свим својим замислима. Ипак, завршио сам и музичку академију, али више не држим часове ђацима, као некада. То сам препустио професионалцима – каже др Јанков.

Зато с осмехом наглашава да је данас срећан човек, јер када га на царини питају да ли путује због посла или задовољства, искрено каже да су оба разлога подједнако значајна, јер посао доживљава као велико задовољство.

Али, до тог стања свести ипак је требало прећи дуг и захтеван пут. Прво, на крају студија, деведесетих година, желео је да медицину специјализира на Новом Зеланду. У том тренутку желео је да оде што даље

од хаоса у коме је Србија била, али није имао довољно поена за исељеничку визу. Следећа далека дестинација где је могао да се пријави била је Бразил.

И то се показало као право место за младог доктора. Земља великих контраста пружила му је прилику да своја знања примењује, да даље учи и усавршава се.

– Бразил није само огромна земља са 220 милиона становника, већ и држава у којој се много улаже у технологије и развој. Заправо, постоје два Бразила: осим богатог, имате и онај други сиромашнији од највећег сиромаштва које можете да замислите и видите овде у Србији. Ипак, та земља пружила ми је прилику да радим у једном обезбеђеном систему с много пацијената који нису имали здравствену негу. Нисам желео да радим тамо где је све уређено, јер бих тамо био само посматрач. Желео сам да помажем људима и дам допринос друштву – истиче наш саговорник.

Данас др Јанков више нема пацијенте у Бразилу, јер, објашњава, то би било тешко изводљиво. Зато ради с пацијентима у Цириху, Београду, Будви, Сарајеву и Нишу, а у Бразилу има неке пројекте на факултету.

С богатим интернационалним искуством др Јанков каже да разлике међу пацијентима постоје.

Највеће разлике су у приступу пацијентима и њиховим очекивањима. Менталитет и материјално стање одређују приоритете, а пре свега то диктира здравствено осигурање.

– У Бразилу пацијенти су освешћени, бирају другачије, брину о себи, али и томе ко ће бринути о њима. Код нас се пацијенти не удубљују у проблем, оставе да све решавају доктори – примећује он.

А болести су свуда исте. Глауком, макула и катаракта су тегобе с којима се суочавају људи широм света.

– Некада су се после операције катаракте носиле „дебеле” наочаре, јер се нису користила сочива. Сада је то прошлост. Када је реч o диоптрији, они који не виде добро одувек су на различите начине настојали да поправе вид, пре свега наочарима, онда и контактним сочивима, а последњих деценија и операцијама на оку. Принцип је увек исти: додатним сочивом треба променити диоптријску моћ ока или модификовати један од такозваних рефрактивних елемената ока – рожњачу или сочиво. У свету су доста популарне интервенције за елиминацију диоптрије уз помоћ егзајмер ласера. Интервенција ласерског скидања диоптрије траје неколико минута, а најважнији део захвата свега две секунде по диоптрији – објашњава офталмолог.

Подсећа како је с напредовањем технологије и развојем специјалних биокомпатибилних материјала идеја уградње вештачког сочива у скучени простор предње или задње коморе уз очување природног сочива постала стварност.

Ласери су направили највећу револуцију, па око уз мало технологије може да се опорави и да уз минималне интервенције човек боље види.

Тенденција је да људи не носе наочаре или сочиво за даљину, а употребом мултифокалних интраокуларних сочива и за близину. Катаракта се исто тако успешно решава уз помоћ ласера. Др Јанков наводи да је ласерско скидање диоптрије најчешће извођена интервенција у свету.

Један од најакутеулнијих проблема у офталмологији је дегенарција макуле, јер се животни век продужио.

– У просеку ово обољење се јавља око 70. године. Код неких особа око стари и онда се скупља отпадни материјал – својеврсне масне гомилице се распореде око макуле, крвни судови су лоши и пуцају и развија се влажна структура. Једно од ефикасних решења су инјекције које дајемо нашим пацијентима – објашњава доктор.

Глауком је такође једна од најчешћих дијагноза, а реч је о опасној болести, због које је, подсећа др Јанков, важно мерити очни притисак, поготову ако постоји генетска предиспозиција.

– То је стање које не боли, не смета. Глауком је опасна болест јер кад се симптоми јаве, болест је већ узнапредовала. Са 40 година треба радити први преглед и надаље само треба пратити. Време не можемо да вратимо, али не смемо да допустимо да настане више проблема који могу да доведу и до слепила – упозорава др Јанков.

Никад није касно

Старосна доб пацијента није препрека за операцију катаракте, па др Јанков каже да никада није касно за интервенцију, ако се њом може поправити квалитет живота. Његов најстарији пацијент била је најдуговечнија бака с Врачара, Надежда Павловић.

– Једног дана у ординацији су се појавиле две фине бакице. Једна од њих је рекла да је дошла на операцију. Одмах сам видео да је у питању катаракта. Тада је имала 97 година, за другу се касније испоставило да је њена ћерка. Операција је прошла сасвим у реду. После неколико година Надежда је опет дошла у ординацију и рекла да жели да оперише и друго око. Она је тада имала више од 100 година. Објаснила ми је да је дошла без ћерке која јој није дала да оперише друго око, али је она и после тога живела неколико година и то је сјајан резултат – каже др Јанков и поручује да човек докле год може треба да уради нешто за своје здравље.

Живот уз музику

Породица Јанков води динамичан живот на два континента, у Европи и Латинској Америци, односно у Бразилу одакле је Маркова супруга Фернанда. Наш саговорник признаје да то некада уме да буде исцрпљујуће, али за сада све функционише. Деца иду у школу у Бразилу, али често бораве и у Србији.

Са супругом Фернандом уживау заједничким наступима

Фернанда је стручњак у области инвестиционог права и навикла се на рад онлајн, на даљину.

Она је велики заљубљеник плеса: у Бразилу је завршила Краљевску академију плеса из Лондона, а у Београду основала центар за балет.

 И сам је посебно поносан на своју диплому Музичке академије:

– Музика је моја највећа љубав, без гитаре не бих могао да замислим свој живот. Успео сам све да објединим, бавим се другим стварима у животу, али се не одричем ни гитаре ни музике.

Сам свој мајстор

Др Јанков открива да никад не зове мајстора. По кући све сам поправља. Томе учи и синове Мигела (15) и Луиз Виктора (12). Донедавно је у подруму старе породичне куће, на Врачару, имао радионицу за обраду дрвета, за прављење намештаја.

Посебно задовољство му је и рад у башти.

У опуштању му помаже и рекреативно бављење спортом. Док се није оженио, скакао је падобраном и ронио, сад се усмерио на јогу и једрење.

Вера у модерне технологије

– Морамо да припремамо генерације за оно што ће бити, а не за оно како је данас. Конкретно, офталмологија највише зависи од технологије, саме операције су технолошки потпомогнуте. Једино ласерима су неке ствари могуће, а то није постојало пре 50 година. Тако ће и за 50 година ово што данас радимо бити веома примитивно. Верујем у телемедицину, сматрам да је то наша будућност. Још увек моја рука има важну улогу, али сматрам да ће нас неки софтвер једног дана заменити. Заиста верујем у напредне технологије које ће изменити изглед друштва. Све то нас чека врло брзо. Не за сто година.