Песници у Дучићевом граду

Улазак кроз западну капију у камени град-тврђаву Требиње на најјужнијој тачки Херцеговине изгледа као главни згодитак после низа призора који заустављају дах на путу од Београда, као што су зелена Дрина, Сутјеска с Тјентиштем, Билећко плаво језеро пуно бродића...

У уским и коцком поплочаним уличицама које се увијају између столетних камених кућа имате утисак да усред врелине околних камењара планине Леотар почињете да дишете. У томе нам је највише, после дугог пута, помогла срдачност домаћина из камених кухиња у којима је време стало.

Спој аустроугарске и османске архитектуре

Домаћица из куће староседелаца Анђушића понудила је вино „жилавку” из крчага као и уштипке са сиром из мешине. Кроз отворена врата код комшије преко пута угледали смо огромне дрвене кревете прекривене тешким ћилимима, јер, кажу, колико су лета топла у граду са чак 200 сунчаних дана, толико су зиме оштре. Улица води до Музеја Херцеговине у ком се управо отварала изложба „Хералдика средњовековних српских земаља”.

Представљајући грбове породица познатих у историји, кустоси објашњавају да је камени град наслеђе и мешавина аустроугарске и османске архитектуре. Али, у њему је и Дом Немањића којима је на караванском путу припадао као центар средњовековне државе Травуније.

Град је помињан још у записима из 10. века, а изглед тврђаве с кулама с одразом на реци добио је у прве четири деценије 18. века.

Музеј је на месту старе аустријске касарне, поред реконструисане зграде прве голубарске поште, с претинцима за птице.

Недалеко је алеја стогодишњих платана који су симбол града. Стари камени хотел „Платани”, у којем је за време снимања Кустуричиног филма „На млечном путу” одсела глумица Моника Белучи, и данас је место сусрета.

Између хотела и чувене пијаце меда и траварице налази се и Споменик ослободиоцима с ликом анђела који гази змију, а за који је нацрт урадио песник Јован Дучић. Познати Требињац био је колекционар уметничких дела која је, одлазећи у Америку, поклонио граду и Музеју Херцеговине. На излазу из тврђаве и уласку у Дучићев парк су такве две скулптуре лава, ту је и статуа Бога Плакира с делфином.

 Статуа Дучића, којом му је град узвратио, „гледа” се данас са скулптуром Његоша. Кроз парк се стиже до обновљеног саборног храма испред којег је статуа патријарха Павла.

У част Дучића, песници из Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске у музеју одржали су Прве видовданске песничке сусрете. Председник подружнице Удружења књижевника Требиња Радослав Милошевић повео је песнике у обилазак Дучићевог гроба у цркви манастира Херцеговачка Грачаница. Она је копија светиње у Грачаници, а по песниковој жељи саграђена је на брду Црквине 2000. године када су из Либертвила пренети Дучићеви посмртни остаци. Један од стубова унутар цркве наслоњен је на камен из Грачанице. Камен, према предању, који се преноси с огњишта уноси дух старе куће у нову.

Како је за „Магазин” објаснио свештеник Дражен Тупањанин, сматра се да су песници сродници богова, па је на ктиторској композицији на зиду унутар цркве с књигом у руци и Дучић. Храм је пројектовао архитекта Предраг Ристић, познатији због градње храмова као Пеђа Исус, а живописао га је са сарадницима Александар Живадиновић. Камен за градњу донет је из Грчке.

С брда Црквине види се цело Требиње. Поглед пада и на Арсланагића мост, коцку по коцку пренет и реконструисан, јер је четири километра узводно потопљен због вештачког језера. Мехмед-паша Соколовић саградио је мост на путу од приморја ка Цариградском друму 1674. године, а на њему је, по предању, Арслан-ага наплаћивао мостарину.

Бежећи пред партизанима, како овде причају, четници су га готово срушили. Власти су га деведесетих година прошлог века назвали Перовића мост, тврдећи да су Арсланагићи били Перовићи.

У винским подрумима манастира Тврдош

Уточиште од врелине писци су, на путу поред реке ка Љубињу, нашли у хладним каменим винским подрумима манастира Тврдош из 15. века. Спаљиван више пута био је готово четири деценије затворен после 1948. када су овде убили руског свештеника. Мирослав Савић каже да се у манастиру, чија је садашња црква подигнута 1928, подвизавао Стојан Јовановић или чудотворац Свети Василије Острошки, рођен у овом крају. Монаси манастира су у новија времена засадили вранац на још 60 хектара у Поповом Пољу.

Писци су се сликали и испред капеле у којој је недавно сахрањен епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић, сматран једним од највећих теолога данашњице, такође члан Удружења књижевника Србије. 

Анђелкина капија

О османском периоду у старом граду сведоче Султан Ахмедова џамија као најстарија и Осман-пашина грађена од тесаног камена. Њен творац је, по легенди, погубљен у Цариграду јер је подигао лепшу џамију од султанове. Он је у Требињу подигао и сахат-кулу која се надноси над клесаним здањима. Недалеко од ње је спомен-клупа за туристе као сећање на серију „Рањени орао” која је овде снимана и табла са сликом глумице Слободе Мићаловић у улози Анђелке.

Туристички процват

У последњој деценији дошло је до експанзије туризма у Требињу, каже председник Скупштине града Требиња Драгослав Бањак. Прошле године забележено је око 200.000 ноћења туриста, а нови хотели ничу. У граду је дошло и до процвата тржишта некретнина. Цене станова досежу и до 2.500 евра по квадрату. – Око три хиљаде младих из нашег града свакодневно лети одлази да ради у Дубровнику, док Дубровчани због нижих цена викендом хитају у наше трговине и стоматолошке ординације. На путу између лети су и две колоне туриста – једни желе да се купају на мору, док из другог правца деца из Дубровника долазе овде на екскурзије – каже Бањак.

И Требињско културно лето привлачи доста посетилаца.