Свет којим управља сат

Пре много векова било је лако: сат на цркви није имао казаљке и ударци звона позивали су људе на службу, сахрану или на важан градски догађај, а часовник на железничкој станици одређивао је када воз стиже и одлази с перона. Данас смо робови часовника, не више ни мале или велике казаљке, већ дигитализованих бројева, који не показују само сате, већ минуте и секунде, чак и десетинке секунде...

Професорка психологије и маркетинга на Универзитету Јешива у Њујорку Тамара Авнет у часопису „Психологија данас” недавно је указала на још једну замку у коју је ухваћен савремени човек: живот којим управља сат. Сатови су свуда, од мобилног уређаја, који стално носимо са собом, до софистицираних уређаја који нам не говоре само о времену, већ и о откуцајима нашег срца у сваком тренутку и броју калорија које сагоревамо.

И слободно време је задатак

Живимо у друштву у којем се наглашава значај слободног времена и подстиче опуштање и одмарање да би се поново ефикасно радило. Ауторка констатује да је то својеврсни оксиморон: циљ опуштања и коришћења слободног времена је да се вратимо што пре у стање да поново ефикасно користимо сваки минут дана. Док дан делимо на сате и минуте, испада да је „слободно време” само још један задатак који треба да се уради ефикасно и – на време! Савремено доба, култура која је опседнута тачношћу и правовременошћу, не оставља места за другачије начине контроле времена.

Зато је Тамара Авнет спровела истраживање у ком је од испитаника затражила да разврстају дан или по временским јединицама (сатима и минутима) или према задацима које треба да обаве тог дана. Покушала је да нађе одговор како ослањање на ова два различита начина размишљања о томе како ће се организовати дан утичу на осећај задовољства и контроле над својим поступцима. Резултати су били, како каже, прилично изненађујући. Претпоставка је да бољу контролу у послу и животу имају људи чије су особине тачност и добра организованост, они који раде све „под конац” и „у минут” у односу на оне који се не оптерећују у колико сати ће неки посао или активност почети или завршити.

Међутим, ово истраживање показало је супротне резултате. Коришћење временских јединица за разлагање дана смањује осећај контроле над својим поступцима, а то доводи и до слабијег осећаја задовољства и алтруизма. Ако се часовник игнорише и пуна пажња посвети људима или некој алтруистичкој активности, многи би упознали диван осећај да је време „пролетело”. То је, тврди ова психолошкиња, и добра вежба за повећање осећаја контроле над својим животом. Учесници студије који су свој дан рашчланили на сате имали су мањи осећај контроле над својим поступцима и велики део својих постигнућа приписали су срећи или случајности (на пример: Добро сам прошла на испиту јер сам имала среће и било је лако).

Они који су свој дан разлагали на основу задатака које је требало да ураде имали су јачи осећај контроле над својим поступцима и успех су приписали углавном себи (на пример: Добро сам прошао на испиту јер сам вредно учио и самим тим сам знао одговоре на већину питања).

Посебно изненађење је када је у даљем току испитивања тражено да изаберу добротворну организацију којој ће дати донацију. Они навикли да дан мере по часовнику више су у обзир узимали ефикасност и утицај фондације, него њен циљ. Они који су игнорисали сат пре су се одлучивали за фондације које се баве истраживањем рака, сиромаштва, неписмености...

Ауторка подсећа да је важно да се осврнемо и на своје природне инстинкте. Људи који раде „по сату”, истина, ефикаснији су у обављању послова, али су често у раскораку са својим емоцијама и губе способност да живе за тренутак. Рокови, термини, заказани сусрети, цајтнот – њихова су свакодневица. Могу ли заиста нешто да промене?

Можда би свет у коме живимо био боље место када би људи више слушали свој природни ритам.

Први механички сатови били су сатови на торњевима изграђени у Европи око 1270. до 1300. године током ренесансе. Нису имали бројчанике или казаљке, већ су показивали време ударањем звона. Тек током индустријске револуције, када су људи почели да раде на фабричким тракама и у сменама, сат је добио улогу коју описујемо.

Данас, вероватно само на плажи или на обронцима планине дозволимо себи да имамо уопштени осећај које је доба дана.

Збијени распоред и јурњава

Ауторка сматра да би животно окружење у ком је све „у минут” било добро за доба индустријализације, али сугерише како данашњи свет наглашава значај повезаности међу људима, слави индивидуалне успехе, подстиче људе да се зауставе, да одахну... Све то било би лакше уклопити у свет у коме људи мање користе збијени распоред, у ком безглаво јуре, занемарују своје и потребе своје породице и партнера. Како? 

Одговара: да мање користе сат и почну да преузимају контролу над сопственим осећајем за време и за друге људе.