Пише с тегобом у души

Почетак овог необичног и кишовитог лета књижевник Влада Арсић (59) дочекао је на планини Повлен. На свом плацу на Дебелом брду, између Ваљева и Бајине Баште, на 900 метара надморске висине с погледом на пола Србије. Отуд се види Цер, Фрушка гора, Авала, Космај, Букуља, Венчац, Сувобор...

– То је село које има две куће, а с мог плаца не видим ниједну. Дешава се да не видим људе по четири–пет дана, али ми долазе лисице, срне, зечеви, птице и разговарам с њима. Жена ми долази викендом. Седим, пишем, читам, возим бицикл до оближњег језера. Не укључујем телевизор, не гледам вести. Ништа не пропуштам, а у току сам са свим што се догађа! То говори да исту мантру понављамо већ годинама – каже на почетку разговора Арсић.

Хроничар времена, како нам сугерише да га представимо читаоцима, некадашњи новинар, и истраживач у последњих 14 година објавио је седам романа и две збирке прича и занимљивости у вези са Србијом. Међу њима су и трилер „Осиње гнездо”, у ком се бави митом о спаљивању моштију Светог Саве на београдском Врачару, затим роман необичног наслова „14.14”, о експлозији која се догодила шестог јуна 1941. у Смедеревској тврђави и однела страховито много живота који никада нису пребројани. Написао је и роман о ваљевској болници и епидемији пегавца 1915. „Кад звона занеме”, па „Бродолом”, „Ноћ архангела”, „Изгубљене у магли”...

Година рака

Нажалост, на питање да ли осаму на планини користи да би у тишини писао неки нови бестселер добијамо негативан одговор.

– Иако се теме гомилају, последњи роман који сам написао изашао је 2021. У овом часу ходам по црним, а не по белим пољима, али водим дневник свега што ми се дешава од почетка године. Мислим да ће следећа књига имати наслов „Година рака”. У њој ћу описати своју борбу с том пошасти, начин на који је доживљавам, све еуфорије, наде, безнађе... све што иде у таласима – открива Арсић.

Његов дух је јак и очигледно нема предаје: на разговор за „Магазин” стигао је само дан пре уласка у болницу на нову туру терапије, у мајици с натписом „Амбер алерт”. То је назив система раног узбуњивања у случају нестанка деце, који би од новембра требало да се примењује и у Србији, за који се годинама залаже Игор Јурић, председник Центра за несталу и злостављану децу. Арсић је дугогодишњи сарадник фондације „Тијана Јурић”, али и Јурићев пријатељ. Значајан део свог књижевног рада и истраживања посветио је управо теми нестале деце. Отуда и следи питање како је и када из новинарског табора прешао међу писце?

– По основном занимању сам новинар, а последњих десет година сам хроничар времена. Трудим се да једну окошталу, фосилизовану историју приближим младим нараштајима на један занимљив и маштовит начин. Почео сам као новинар, али сам имао једну стварно дугу паузу. Од краја деведесетих до 2004. нисам написао ни новогодишњу честитку! У деведесетим је дошло до суноврата многих вредности – каже Арсић.

Подсећа нас на време када су се многи окренули преживљавању и борби за егзистенцију. У свакој кући смо имали мини-маркет, на сваком ћошку пржионицу кафе, производњу сокова... И сам се бавио кафом до тренутка када је схватио да га то не испуњава, упркос значајном приходу који је посао доносио. Некако у то време прочитао је књигу Зорана Николића „Београд испод Београда” и рекао себи да и сам жели да то ради. Да пише!

Одлучио је преко ноћи да затвори све и да покуша да се врати у новинарство с напуњених 40 година. Уреднику листа „Бре” однео је текст о последњим данима ваљевске Грачанице, потом су се ређале редакције у којима је сарађивао: „Сат плус”, „Илустрована Политика”, „Забавник”, „Прес”, „Национална ревија Србије”... Покреће телевизијску емисију која се и данас емитује „Од злата јабука”, као и часопис „Хоризонт”, који се бавио туризмом и који је брзо освојио највише признање – „Туристички цвет”.

– Прве три књиге су на неки начин проистекле из новинарства. У њима сам се бавио социјално одговорним темама, односно пошастима које прете деци и младима. Романи „Изгубљене у магли” „Армагедон” и „Лопатање ђавола” за тему имају трговину људима, проституцију, наркоманију, интернет предаторе, педофилију. Покушао да напишем књиге које ће бити базиране на истинитим догађајима, али да се не читају као документарни материјал, него као белетристика. Успевао сам у томе, али с великом тегобом у души – признаје данас наш саговорник.

Описује како је тешко прикупљати грађу за такав роман. Помиње како је упознао оца који је изгубио осмогодишњу ћерку. Она је изведена у пиџамици из куће, а пронађена је задављена и силована.

– То су књиге које остављају горак укус. Схватио сам да више не желим да пишем на тај начин, да заправо више немам ни живаца, ни стомак за сва та сведочења – признаје Арсић.

Тако се окренуо ономе што га је заиста занимало, а то је била национална историја, али романсирана.

– Наравно, сигурно ће бити оних који ће ми замерити да историју као научну дисциплину описујем на овај начин, али мислим да датуми, имена и историјски догађаји код људи не побуђују никакав посебан емотивни доживљај. Историја не мора да буде ни сувопарна ни досадна. Епидемија пегавог тифуса 1915. која је однела између 130.000 и 250.000 живота у Србији је за некога само податак, али када се чита књига „Кад звона занеме”, чија радња почиње пре него што се то зло појавило, и када се читалац сроди с доктором, главним ликом чувене ваљевске болнице у Првом светском рату, а прича почиње у ћелији Озне 1946. године, историја постаје занимљивија – верује Арсић.

Историју је, каже, заволео читајући дела Душана Баранина:

– То је био аутор којег званични историчари и критичари нису баш превише прихватали, али је Барнин описујући љубавни живот кнеза Милоша, мене као тинејџера заинтересовао. Научио сам и када је био Други српски устанак и када је донет хатишериф и када је дошло до смене Милоша Обреновића и шта се дешавало на његовом двору у Крагујевцу. Када сам касније на факултету учио историјске лекције, схватио сам да ја о том добу доста тога знам, а да нисам књигу ни отворио.

Арсићева посебна специјалност је преплитање садашњег времена с неким догађајем из прошлости, односно у својим романима паралелно води радњу у савременом добу и прошлим епохама. Омиљена књига му је, не крије, „Када звона занеме”, о страдању нашег народа у епидемији тифуса.

– Мислио сам да је то књига коју нико неће читати.

То је тешка тема, неко уморан од посла можда жели да се опусти уз књигу, а не да чита о страдању, али, та књига је 2017. била у врху најчитанијих књига свих библиотека у Србији – подсећа наш саговорник.

У роману „14.14” Арсић се упустио на један „клизав” терен: описује околности у којима се догодила трагедија у Смедеревској тврђави 1941. године, чије жртве никада нису тачно побројане. Није утврђен ни непобитни узрок који је довео до експлозије муниције заплењене од југословенске војске после капитулације, а коју су Немци складиштили међу бедемима тврђаве.

– За Смедерево не смем да кажем да знам шта се догодило. Једноставно нема историјске верификације, правих доказа о том догађају. У књизи сам се и оградио да нисам дао коначну историјску истину, већ тек једну од могућих верзија. Можда архиве у Москви једног дана покажу да иза експлозије у Смедереву стоји Мустафа Голубовић, а можда је ипак било веома вруће време и много немара и с наше и немачке стране – признаје Арсић.

Наш саговорник признаје да се у својим романима нерадо упушта у догађаје из савремене историје, рецимо у последњих тридесетак година. Звали су га, као једног од тројице кандидата, да уради сценарио за серију „Породица” о данима када је хапшен Слободан Милошевић, али је он то одбио.

– Није прошло још довољно времена, има и много живих сведока. Не бојим се суда савременика, већ својих промишљања и веровања да сам можда открио истину, а да сам у заблуди. Неке чињенице о људима крију архиве које су закључане.

О Мустафи Голубовићу сам прочитао све што је могло да се нађе у последњих сто година. Рачунао сам да се ништа ново више о њему не може појавити, а о не тако давним догађајима имате на стотине сведока. Тако сада имате сто Арканових кумова и сто блиских пријатеља Зорана Ђинђића, а схватате да то једноставно не може бити истина – указује Арсић.

Љубав према ваљевском крају

Ипак, сваки читалац његових књига уочиће неку посебну везаност, љубав према ваљевском крају: помиње Лелић, манастир Ћелије, духовника Аву Јустина Поповића... Он шпарта Србијом, помиње многе градове, крајеве, манастире. Да ли их је све посетио?

– Сваки топоним који се помиње у мојим књигама је нешто што сам видео својим очима. Обишао сам их све, до последњег. Босилеград је једини град у Србији у коме физички нисам био.

Признаје да не мари много за светске градове, иако му је ћерка живела годинама у Лондону, а сад у Њујорку. Беч, Трст и Истанбул су једини градови које је посетио, а и то зато што су у њима наши људи живели и оставили траг.

Питамо и да ли се исплати писати књиге?

– Не, нисам се обогатио, ако ме то питате, али ако имате своју армију читалаца, од писања књига може да се живи. Лепо је бити књижевник свуда у свету, па и у Србији, под условом да не сањате о великом богатству и ако не губите време на трице и кучине – искрен је Арсић.

Две ћерке, три жене

– Рођен сам у Београду, али моји су из Ваљева. И супруга ми је Ваљевка. Имам две ћерке и три супруге: две ћерке из два брака, а сада сам са трећом женом с којом немам децу – открива наш саговорник. Да илуструје како се слажу, показује заједничку фотографију, а на питање како је то успео да постигне, искрено одговара да не зна.

Персида и Анка

Међу темама које се гомилају, писац ипак једну издваја:

– Желим да напишем роман о две најмоћније жене у 19. веку у Србији, при чему једна долази из династије Обреновића, а друга из породице Карађорђевића. Једна је везана за Шабац, а друга за Ваљево, два града која се међусобно не воле. Једна је Анка Константиновић, а друга је жена кнеза Александра Карађорђевића Персида. Шеснаест година владавине кнеза Александра је заправо било 16 година владавине Персиде Карађорђевић, која потиче из чувене породице Ненадовић, најмоћније фамилије Србије пре Првог српског устанка. Анка Константиновић Обреновић је рођака кнеза Михаила, који је дошао до сурове идеје да венча своју ћерку са својим братом.

 Сан о башти

– Ове године сам закаснио, али страсно желим да направим своју башту. Да гледам како биљке ничу, да будем поносан што сам својим рукама засадио семе које је проклијало и живи захваљујући мојој помоћи. Садићу парадајз, паприку...