Дуг прецима и трешњев топ
Двојица ентузијаста, Живота Јевремовић из Игришта и Радован Радовановић из Сагоњева, покретачи су многих нових идеја и културних активности у својим селима у која су се после радног века вратили
Негде на петнаестом километру од Куршумлије према Луковској Бањи налазе се два планинска села. С леве стране је Игриште, а с десне Сагоњево, а између њих у долини је река Топлица.
Оба села су позната не само по лепоти, него и по својим вредним људима и њиховој слози. Позната су и по двојици својих ентузијаста, покретача многих нових идеја и културних активности. Игриште по Животи Јевремовићу, а Сагоњево по Радовану Радовановићу.
Обојица су свој радни век провела ван Куршумлије, Живота у Београду, а Радован у Чачку. Обојицу је носталгија за дедовином на крају свог радног века довела у своја родна села. И пуни ентузијазма кренули су да за своја села ураде нешто по чему ће бити упамћени.
Како је сакупљен новац за споменик
Игриште, познато по својим кромпирима, у Првом светском рату испратило је 17 младића од којих се њих 14 никада није вратило својој кући. Живота као потомак тих храбрих људи никада се није помирио с чињеницом да су они као војници чувеног Гвозденог пука заборављени. Годинама је размишљао на који начин да се својим земљацима на достојанствен начин одужи. И решио је да у знак сећања на њих подигне у селу монументални споменик.
До споменика се није лако дошло. „Танак с парама”, Живота је са својим штандом годинама обилазио вашаре, саборе и све манифестације и на тај начин сакупљао новац за подизање споменика. Помоћ је добио од многих донатора и локалне самоуправе. И 2016. године уз присуство многих званица споменик је у свом пуном сјају откривен.
Да би на војнички начин сваке године обележавао Дан сећања на пале мештане, Живота је направио трешњев топ. Топ је ремек-дело Животиног мајсторства и идентична реплика Хајдук Вељковог топа. Иако је из Првог српског устанка, он је симбол наше мале снаге, али великог јуначког срца. Топ ће се сваке године 11. новембра у 11 сати и 11 минута у Игришту оглашавати и на тај начин обележавати Дан примирја у Првом светском рату.
На супротној страни Игришта је Сагоњево са својим послеником Радованом. Доласком у село после пензионисања, Радован је са својим сељанима препородио село. Саграђена је нова црква, поново реактивирана школа, асфалтиран пут, подигнути засади малина, купина, јагода, вишања, изграђени системи кап по кап с многобројним базенима за воду. Над селом стражари купаста чука у виду великог пласта сена с надморском висином од 935 метара. Име Јелићка чука добила је по засеоку Јелићи.
Радован је са својим омладинцима пробио пут до врха чуке, изравнао врх, поставио мермерну плочу, посадио бор, поставио камени сточић с клупицом и дугачки стег за заставу и клепетало. А са чуке пуца поглед на Копаоник с Панчићевим врхом и Треском, Косово, Куршумлију, Блаце и пола Србије.
Та чука је кутак села посвећен палим борцима Гвозденог пука. У рат је из овог села отишло девет младића, а вратила су се четири. Да их не би заборавили, Радован и његови сељани планирали су да на Ђурђевдан, 6. маја ове године, позову у госте Животу да пуцњем трешњевим топом одају почаст својим јунацима. Због недавна два тешка и трагична масовна убиства деце и младих у Србији скуп је одложен за две недеље. И тада је организатор био у дилеми да ли одржати скуп и пуцати из топа у ситуацији када је у Србији велика жалост и велика кампања за предају илегалног и легалног оружја.
Ипак, гости су се окупили на молитвеништу код прастарог јасена. Стигла су и три коњаника из Коњичког клуба „Мамуза” из места Више Село, општина Блаце. Топ из суседног села закачен је за једног коња и с барјактаром испред „кренуо” је уз брдо стрмо попут зида према врху чуке, а иза њих су ишли гости. На чуки је постављен топ, клепетало и застава. Ту је песник из Игришта Небојша Урошевић одрецитовао своју широм Топлице познату песму „Земља се мора бранити”, а песникиња из Београда Зорица Зоја Младеновић „Сви моји преци”.
Голуб и конфете уместо пуцња
Након тога Живота је с бакљом у руци пришао топу, прислонио бакљу, али, кад су сви очекивали пуцањ из топа, на опште изненађење, излетео је бели голуб. Друго опаљење је топовско, барутно с папирним конфетама.
У говору који је потом одржао Живота, поручио је да му је жао што, после недавних великих српских трагедија и после апела државе да се преда оружје, обележавање дана сећања на претке почиње пуцњем. Да би овом пуцњу из трешњевог топа дао смисао, рекао је да је, уместо првог топовског хица, убацио голуба као симбол погинуле младости Гвозденог пука и симбол мира у Србији и свету без оружја.
