У храму хиљаду храмова

У врху дуге листе шта сваки туриста неизоставно мора да види током посете Индонезији налази се и велика будистичка знаменитост, храм Борободу. Управо зато када сам слетео на нови аеродром у Јогјакарти, или популарно Џођа, на индонежанском острву Јави, одмах смо кренули ка храму. Иако се налази на око 40 километара од аеродрома и путеви су у бољем стању у односу на остале на острву, то је захтевало пуна два сата вожње.

Мада је био крај кишног периода и две недеље пре мог доласка на острво уопште није било кише, тог дана лило је као из кабла. Потоци воде су текли на све стране, једва да се и пут видео, али то нимало није утицало на моје добро расположење. Био сам на Јави, а као у сну кренуо сам да видим чувени храм. Касније, када сам боље упознао свог сјајног водича Хадија и возача Дидита, од њих сам научио да за праве ентузијасте, време није од пресудног значаја.

У сенци вулкана Мерапи

Вулкан Мерапи, висок око 3.000 метара, од кише једва се назирао, а само две недеље раније, из њега је куљала лава. Током вожње сазнајем и прве занимљивости о овом крају: на острву имају три жетве пиринча годишње, јер вулканска земља је веома плодна, затим, да у пиринчаним пољима буде понекад и питона, дужине до три метра, а има и малих, али веома отровних змија. Чујем и да само на обронцима вулкана расте дрво које рађа „снејк фрут”, изузетно укусну воћку, нешто између наше дуње и крушке. Необично име воће је добило због начина на који се љушти: сува кора отпада као змијска кожа.

Коначно, стигли смо и до храма око којег се затекла тек неколицина верника. Грмело је и севало, а око храма брисани простор, велика и широка пољана, укупно на 84 хектара. Питам своје водиче да ли се страда од грома у овој области. Наравно, одговарају, понекад!

Ходали смо боси, јер обућа нема смисла. Топла, чак пријатна вода, обилно тече.

Храм је изграђен у деветом веку на мандала принципу, што значи да има квадратну основу са страницама од 123 метра и десетак платформи увис, које се постепено смањују, у три нивоа. На врху је главна ступа. Како то изгледа најлакше ћете схватити ако замислите шерпу, удубљену у средини, па постављену наопачке и око ње 72 веће ступе, а на страницама још 504 мање.

Спреда и позади су фигуре, по два чувара храма који позивају и испраћају вернике. На страницама храма се нижу и приче из Рамајане и украсни елементи.

Кад је храм изграђен, верници су дуже од века долазили у њега, а онда је вулкан Мерапи 1006. године имао силну ерупцију, те је у потпуности пепелом засуо цео комплекс, па се на храм на крају и потпуно заборавило. Тек 1814. године Енглези су открили да се испод пиринчаних поља налази нешто изузетно, али тада нису ништа предузели. Требало је да прође још једно столеће. Тачније 1917. Холанђани су откопали храм, понешто и реконструисали. Око 1970. држава је потпуно рашчистила терен, иселила села и сељаке и дала прави значај овом споменику културе.

Вулкан ритмично, сваке четири године има снажну ерупцију, а редовно дими сваке недеље помало. Последња снажна ерупција је била 2010. године када је страдало око 300 људи. Због тога, а и због серије земљотреса, који су уследили, није дозвољено пењање на храм, јер је ризично. Такође, после пандемије короне храм обилазе ретки странац, али зато редовно долазе Балинежани и Индијци.

У међувремену сам сазнао и за храм Прамбанан, јужно од Јогјакарте али ближе, на око 20 километара од града. Дан касније кренуо сам у његов обилазак и то по дивном сунчаном јутру. Ни овде посетилаца није било, једино је мир накратко пореметила посета високе делегације из Индије у пратњи најмање десет фото-репортера.

Овај фантастичан комплекс хинду храмова, на такође 84 хектара, изградио је у деветом веку рођени брат градитеља Борободура и такође је био затрпан пепелом скоро хиљаду година. Најважнији и највиши храм је Шивин, лево је онај који припада богу Вишну, а десно Брама. Испред њих су храмови животиња, које носе ове богове: бик, птица, лабуд. То је и разлика у односу на храмове хиндуизам у Индији, где је врховни бог Брама.

Храмови имају по неколико унутрашњих просторија где су некада стајали одговарајући кипови, којих сада нема. Претпоставља се да су завршили у страним музејима.

У Јогјакарти, чак ни на велелепном новом аеродрому нема мењачница, у граду нисам видео ниједну. Јаванци обично носе црну такозвану сукарно капу, које је име добила по омиљеном бившем председнику, говорнику, револуционару који је водио велику земљу од 1945 до 1967. године.

Сретан народ

Наследио га је генерал Сухарто, али овде сматрају да је предуго био на власти, па је изгубио контакт с народом. Садашњи председник Ђоко Видодо је такође популаран. Видодо му није презиме, него лично име које је придодао првом имену, јер немају презимена. И мој водич Хади је додао име Видодо, па је у шали говорио да ће бити следећи председник, на изборима наредне године. Међутим, већ сада се знају имена три кандидата и сви сматрају да ће било који изабран бити јако добар председник.

Сазнајем и да земља стално напредује: плата учитеља је око 350 долара, а може да се руча и за долар или два. Сретног ли народа! И стварно, расположени су, бескрајно љубазни, вредни.

Бубњеви најављују цунами

У Јогјакарти се налази и лепа велика краљевска палата. Посетиоце на прочељу, при уласку дочекује лик доброг хинду бога Баронга, који би изгледом многе уплашио. На више места су изложени музички инструменти, мноштво, бубњева, удараљки, жичани инструменти, који се користе у разним свечаностима, али постоје и посебни бубњеви, у које се лупа када треба становнике обавестити о ерупцији вулкана или опасности од цунамија.

У дворском комплексу налази се и одељење с биљкама, па одељење за конзервацију, одељење батика, затим свечано постављена краљевска трпеза, разне дворане... Испред палате налази се мноштво продавница свега и свачега и све је неупоредиво јефтиније него на Балију.

Бисер културе и уметности

На само километар од комплекса Прамбанан налази се будистички храм.

Потиче из осмог века, и представља бисер културе и уметности. Реч је о храму Чанди Севу. У средишњем делу је пристојно очуван, а около је мноштво мањих ступа, у рушевинама, али очишћен од растиња. Надају се да ће им Унеско помоћи у планираној потпуној реконструкцији. Овде је обичај да када је нечега много, они кажу „хиљаду” тога и тога. Тако је ово храм хиљаду храмова!

Без купања у океану

Океан је од града удаљен двадесетак километара, али становници на обалу одлазе евентуално ради неке церемоније или због шетње поред мора, јер обала није погодна за купање. Јогјакарта има око 400.000 становника, цела провинција око 3,5 милиона. Важи за велики културни центар Индонезије, има око 100 факултета. Ученици носе врло лепе униформе.

Кућа њиховог великог преминулог сликара, кога су звали индонежански Пикасо, незаобилазна је у посети овом мирољубивом пријатном граду.