Деца треба да су вољена, а не распуштена
Одгајани без довољно постављених изазова, са ставом да им се све пружи и омогући, расту генерације које су у таквим оквирима онемогућене за амбицију и жељу за успехом
У „свили и кадифи”, неки описују данашње родитељство овим речима. Одгајани без превише постављених изазова, са ставом да им се све пружи и омогући, да им ништа не недостаје, расту генерације које су у таквим оквирима онемогућене за амбицију и жељу за успехом. Они имају све и лако до тога долазе, а наруку им иду и модерне технологије и свет који је постао амбијент „на дугме” и „на клик”. Педагог Драгана Ивковић каже да никада као сада није била тако велика разлика у васпитању између родитеља и деце, као и да су одређени изазови у разумној мери добри за развој детета.
Док су на страницама уџбеника исписане приче о херојским подвизима деце која су учествовала у светским ратовима, данас су такве околности готово незамисливе за већи део модерног света. Оквири изазова за данашње нараштаје крећу од осамостаљивања које је све касније и касније, а наша саговорница, која има вишедеценијског искуства у раду с децом школског и адолесцентског узраста, објашњава да је одрастање и осамостаљивање кључно да би дете постало човек. Улога родитеља у свему томе је да подржи и обезбеди детету да што безболније одрасте.
Изазови су важни
„Склона сам да помислим, колико год нехумани услови били у некадашњој војсци, да је она имала значајан допринос у сепарацији и сазревању младих људи. Наравно да рат не подразумевам. Војска је била насилна сепарација на одређено време и обезбеђивала је младим момцима да себе сагледају из другог угла, да изађу из зоне комфора и да се процес одвајања некако заокружи. С друге стране су и девојке, које су пратиле, а онда и чекале момке из војске, на свој, другачији начин сазревале. Развијало се стрпљење, толеранција на фрустрацију, а самим тим и већа прилагодљивост у животу, неопходна за опстанак људског бића. Изазови су важни за развој и треба их осетити. Живот није савршен и често се морамо прилагођавати, допадало нам се то или не”, каже наша саговорница.
С друге стране, данас живимо конформизам у сваком облику живота, а Драгана Ивковић сматра да је у природи човека да тежи да му буде лепо и удобно.
„Током свог рада с децом и родитељима последњих 20 година нисам срела дете које је мажено, а има проблема у понашању. Распуштеност је та која води ка проблемима. Исто као и деца која су се развијала у строгим и ригидним условима. Вољена деца немају значајнијих проблема у понашању. А вољена деца су деца којом се родитељи баве. Бављење децом подразумева да их чујемо, видимо, разумемо, пратимо, разговарамо с њима, да их поштујемо, али и да им постављамо границе и пружимо јасну структуру. Иако радим са заиста великим бројем деце, нисам до краја сигурна како је данашњој деци у њиховој кожи. Споља гледано, када упоредимо с васпитањем ранијих генерација, испада да имају све и да им се може све. Међутим, искушења данашњег времена су на другачији начин тешка.”
Разлика у васпитању – никада већа
Према њеним речима, некада разлика у васпитању између родитеља и деце није била велика као данас. Родитељи су могли да примене примере свог одрастања на васпитање своје деце, а данас се дешава да деца о неким стварима знају више од родитеља. Информишу се путем интернета и родитељи више немају у потпуности контролу над васпитањем. А информације до којих деца долазе на интернету утичу на њихов развој, често збуњујуће, нарочито у периоду пубертета и адолесценције.
„С друге стране и родитељи су збуњени бомбардујућим информацијама о позитивном васпитању. Питам се како збуњен родитељ може да обезбеди деци задовољење једне од основних потреба – потребе за сигурношћу. Друштвене мреже, видео-игрице и велики број сати у виртуелном свету у току дана посебна су прича и имају свој допринос у одрастању и васпитавању данашње деце. Оно што родитељи треба да ураде јесте да поставе границе које одговарају периоду развоја у коме се дете налази. Да разумеју понашање свог детета и да му обезбеде сигурност. Ово није нимало лак задатак. Предлажем родитељима да се добро информишу о фази адолесценције како не би лично доживљавали често непријатно понашање свог детета. Такође, хумор је један од пожељнијих начина да се ова фаза прегура. Деца кроз хумор лакше подносе критику, уосталом исто као и ми одрасли”, препоручује наша саговорница.
Кувар, васпитач, лекар, друг…
„Бити родитељ један је од најтежих послова. Родитељ је истовремено и старатељ и васпитач и кувар, пријатељ и друг, наставник и пример за све. Родитељ има много улога у животу детета. А та особа, која је родитељ, такође је људско биће с још многим улогама у животу које носи свесно или несвесно и те улоге такође уносимо у однос с децом. Родитељ је и ћерка, син, сестра, комшија, брат, неко ко има каријеру. Такође, потребе, уверења о васпитању, научени обрасци, неиспољене емоције, све то утиче на родитељство. Родитељи знају да побркају љубав и размаженост, али не само то. Знају да побркају и насиље са постављањем адекватних граница и структуре деци, без којих нема здравог одрастања и здраве личности. Поставити деци одговарајуће границе значи првенствено да се зна ко је родитељ, а ко дете и ко одлучује, да се зна ко кога треба да разуме. Да би дете знало сутра да донесе одговарајуће одлуке, оно мора то од некога и да научи. Деца којој је све дозвољено постају незадовољни и несигурни људи који не знају шта хоће, а онда и несрећни. Исто и деца којој је све забрањено, када изађу из куће понашају се ’као пуштена с ланца’. Родитељ треба да балансира између ове две крајности”, објашњава педагог Драгана Ивковић колико је захтевна и свеобухватна улога мајке и оца.
