Синиша Убовић: Од глумца до маратонца

На договорен састанак дошао је бициклом. Каже да кад год је у прилици вози се на два точка, јер му паркирање по Београду представља проблем.

Глумац Синиша Убовић, осим по улогама у серијама „Породично благо”, „Јесен стиже, дуњо моја”, „Мирис кише на Балкану”, препознатљив је и по књигама и мотивационим тренинзима, али и свом активном животном стилу.

Сасвим случајно, идеја која је годинама провејавала, постала је његов избор: иза њега је већ седам година искуства на тркачким стазама, два истрчана маратона. Наш саговорник наводи да је тек с трчањем открио шта је прави луксуз у животу: када ствари радиш с лакоћом захваљујући свом упорном и преданом раду.

Од авантуре до животног изазова

Невероватна авантура почела је тако што је Синишина супруга Александра пожелела да упише школу трчања. Док су о томе разговарали, није много марила за Синишине препоруке да је упозна с човеком који је одличан познавалац овог спорта и који га је фасцинирао својим говором на једној конференцији 2014. године.

– Прочитао сам својевремено Муракамијеву књигу „О чему говорим када говорим о трчању”. То ми је приближило идеју о трчању. Затим сам на једној конференцији слушао Верољуба Змијанца, који води школу трчања, и постао још више заинтересован. Говорио је како је трчање утицало на њега, шта му је донео маратон и то је почело да тиња као идеја, као добар изазов за живот. Знао сам тада да ћу истрчати једног дана маратон. Трајало је месецима то у мени, али ја се нисам померио и нисам почео да трчим активно. Међутим, када сам са супругом отишао на упис и видео Верољуба, одмах сам одлучио да се и ја упишем. То је било 2016. године – прича за „Магазин” Убовић.

Признаје да му је трчање некада деловало као бесмислена активност која му никада није била нека посебна инспирација. Данас размишља потпуно другачије.

– Трчање ми је дало потпуно нову димензију и поглед на живот. Оно је дало и једну нову примену свега што сам учио до тада, а када сам спознао ту ширину коју трчање обухвата, тим сазнањима сам обогатио и своје тренинге и обуке. Научио сам важне лекције о дисциплини, значају прављења распореда, неодустајању, истрајности и мотивацији.

 Када је почео да трчи, схватио је и да без телесног напретка нема напретка човека у духовном смислу.

– Не може само да се билдује ум. У здравом телу је здрав дух и не постоји боља реченица која описује шта је наш задатак. У здравом телу је здрава поставка мисли, емоција... Ту је све како треба. А за све нам је потребно снажно тело које треба да буде подршка свему што желимо да урадимо и постигнемо – објашњава Убовић.

Зато и поручује да је људско тело генератор радости и мира и да се приоритети врло брзо мењају када човек почне да се бави спортом.

Годинама је од тада посвећен стазама, а на своја путовања обавезно прво пакује тркачку опрему.

Кроз трчање се, каже, не савладавају само километри, него се учи и издржљивости, распоређивању снаге, како се превазилазе бол, криза и жеља за одустајањем, како се правилно храни и како се снага правилно троши да би се стигло до циља.

Када се савладају све технике и цаке, онда трчање никако не може да буде досадна активност, већ с њим почиње један сасвим нов свет, садржајнији и богатији.

Први маратон

Своју прву 42 километара дугу трку истрчао је у Истанбулу 2018. године и то је био спектакуларан доживљај.

– Трка током које прелазиш с једног на други континент незаборавно је искуство. То је било нешто сасвим посебно, не може се описати, као ни осећај да се само за тркаче отвара мост на Босфору који је намењен искључиво за ауто-саобраћај. То је посебна привилегија коју не бих имао да нисам почео да трчим – каже наш саговорник.

После маратона и година трчања, када се једном савлада задати циљ и рута, Синиша каже да је изазов постићи да се све ради са лакоћом. До тога се долази искључиво преданим радом. То је тачка успеха до које долази човек искључиво сам.

– Кад се једном истрчи маратон, долази велика тачка прелома, бар се то код мене десило. Од тада више нисам имао потребу да трчим полумаратоне – то ми је прекратко! Сада имам нови циљ који сам поставио пред себе, а то је триатлон или једна Ајрон мен трка. Такође, желео бих и да учествујем на Њујоршком маратону у новембру и за то ћу се пријавити, а на јесен планирам да почнем и припреме за триатлон. Пре свега, морам да савладам технике пливања. Бициклом сам већ навикао да прелазим некада и по 40, 50 километара – открива Синиша.

Сусрети с невероватним људима

Он признаје да му на почетку није било лако да се уклопи с доста млађим полазницима. Било је тешко и навићи се на задати темпо и тренерова очекивања. Али, уз сваки корак отварале су се нове приче и ситуације у којима се људи препознају, упознају и подржавају.

– Упознао сам толико невероватних људи. То је непроцењиво и јако сам захвалан трчању на томе што ми је и то дало као једно ново искуство. Сада сам у фази да ми је лако, једноставно, није исцрпљујуће и не захтева од мене превелики напор да истрчим 10, 20 километара. Редовним трчањем дошао сам у ту фазу и то је оно што су сви говорили да тело памти, и када направиш паузу – објашњава наш саговорник.

Док је лето свима омиљено доба, за тркаче је оно најчешће ноћна мора. Врућине су напорне и одузимају снагу и дах, па наш саговорник највише воли да трчи када је хладно:

– Лети обично правим паузе. Или идем рано ујутру да трчим, макар једном недељно.

Уместо уобичајених састанка по кафићима, сада дружења радије заказује на стази. Уз један круг по Ади Циганлији исприча се с пријатељима, освежи и снажи за све обавезе које га чекају.

Медаља није циљ

Познато је да уз трчање иде и солидарност.

– Ретки су они који трче само за одређено време, некада је подршка колегама много значајнија. Нисам оптерећен временом, сви на крају добијемо медаљу. Мени значи и када кренем на старту да трчим с неким да му будем подршка или обрнуто. Има тренутака када је тешко, али један аплауз, нека реч, доста значе да човек не одустане и онда је много важније да заједно прођете кроз циљ, него да се постигне рекорд у одређеном времену. То је најдрагоценија ствар. Трчање је зато метафора живота, како се понашамо на стази, тако се понашамо и у животу – наводи Синиша.

Незгодне деонице

 Сваки град у коме се одржава маратон је, каже Синиша Убовић, прича за себе:

– Београдски маратон је један од тежих, има доста незгодних деоница. Трка у Јерусалиму је такође прилично захтевна јер има доста успона, а Љубљана је, на пример, одлична стаза за постизање личних рекорда.