Србију хвале, у Бечу живе

Срби данас у Бечу живе релативно добро. Животом у главном граду Аустрије нарочито су задовољне генерације овде рођене и школоване, које су потпуно интегрисане у аустријски систем. Проблем који житељи Беча наших корена често истичу јесте недовољна организованост целокупне заједнице. Иако само у Бечу има око 300.000 Срба, према незваничним подацима, они нису организовани, немају своје представнике у парламенту и, самим тим, немају могућност да за сопствену заједницу створе боље услове и положаје.

До ових закључака дошао је етнолог др Милош Рашић, сарадник Етнографског института у Београду, који годинама истражује српску дијаспору у Аустрији.

Данас шест клубова гастарбајтера

Недавно је објавио књигу „Замишљена домовина – клубови, идентитет и интеграција српских гастарбајтера у Бечу”. Како и сам наслов назначава, књига обухвата три важне теме за живот српских гастарбајтера у главном граду Аустрије.

Своја истраживања Рашић је отпочео 2015. године, када је у Музеју Југославије радио на изложби „Југо, моја Југо – гастарбајтерске приче”. Годину дана касније, на докторским студијама на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, наставио је започета истраживања, с тим да је највећи фокус ставио на српску заједницу у главном граду Аустрије.

– Данас у Бечу постоји шест српских клубова, с различитим спортским и културно-уметничким секцијама. Тако, на пример, деца и омладина у клубовима могу да тренирају фудбал, да похађају драмске и рецитаторске секције, те да уче српски језик и ћирилицу. Ипак, као најбројније издвајају се фолклорне секције и то од фолклорних забавишта до оних за ветеране. Поједини клубови броје и по неколико стотина чланова – каже наш саговорник.

У другој половини прошлог века наши грађани одлазили су на рад у европске земље, а данас су ти трендови глобални. У Аустрији сваки четврти становник је мигрант, а Срби су у самом врху по бројности, на првом или другом месту.

– Асимилација је баук којег се прибојавају наши старији мигранти. Али, како тренутно ствари стоје, чини се да потпуна асимилација није у интересу ни српске заједнице у Бечу, нити саме Аустрије. Уколико узмемо у обзир да чак и пета генерација српских гастарбајтера говори српски  и учествује у раду фолклорних и рецитаторских секција, а то су деца од пет-шест година, јасно је да асимилација није опција – истиче Рашић.

Срби у Бечу и даље чувају српски језик и то захваљујући старијим члановима породице, који с децом или унуцима претежно комуницирају на српском. Клубови у томе имају важну улогу јер и у њима је правило да се прича искључиво на српском. Такође, различита просветна удружења, па и Српска православна црква организују секције за учење језика и ћирилице.

Колико је актуелан повратак наше дијаспоре из Аустрије?
– То је тешко питање, јер многи говоре да би се радо вратили, али то ретко чине. Чак и они који су сада у пензији и даље живе у Аустрији јер су им тамо и деца и унуци, а  у Србију долазе на неколико месеци због јефтинијег живота –  одговара наш саговорник.

Осим тога, важан фактор је и то што Србија више не изгледа онако како је они памте:

– Због тога сам књизи и дао назив „Замишљена домовина”. Када говоре о домовини, моји саговорници, који су рођени и социјализовани у Аустрији, мисле на Србију. Тада, заправо, причају о некаквој домовини, која не постоји онако како је замишљају у својим главама, нити су они живели у тој земљи. Чак су и прве генерације у њој живеле кратко. Та домовина није измишљена, јер територијално постоји, али је слика о њој исконструисана на основу туђих сећања и личних повремених боравака у њој.

Повратници не прекидају везе с Аустријом

Додаје да нема много оних који планирају своје послове у Србији. Забележено је десетак примера у источној Србији, где су мигранти-повратници отворили мање производње с намером да им то буде животни позив. Међутим, чак и тада они одржавају снажне везе с Аустријом или Немачком, с времена на време се враћају.

Истраживања о мигранатима-повратницима у нашој земљи  су већ дуго тема интересовања научника. Тако др Рашић помиње рад етнографа из Етнографског института САНУ, који су бележили приче миграната-повратника из осамдесетих година 20. века, од којих су се неки вратили у Србију, у намери да овде покрену посао и трајно остану. Али, како закључује, честе економске и друштвене кризе у земљи ипак су их вратиле у западноевропске земље.

Некад физички радници, данас и међу елитом

Некада су гастарбајтери били углавном физички радници, а сада наших исељеника има у свим друштвеним структурама. На пример, има оних који предају на факултетима или раде у државним администрацијама, ту су такође уредници телевизијских програма или књижевници. Све су то функције које, да је боље организације, могу значајно да утичу на живот појединаца или укупне заједнице.

Свуда странци

– Када разговарате с гастарбајтерима, врло често ће вам рећи да се осећају странцима у Аустрији, али и странцима у Србији, јер никада докраја нису напустили Србију, нити су се икада потпуно интегрисали у аустријски систем. Живећи тако између два система и две културе, они су у својим свакодневицама комбиновали садржаје обе културе и изградили једну нову културу и један нови идентитет, то је управо оно што ми називамо културним идентитетом гастарбајтера – истиче др Рашић.

„Мигрантски језик”

Рашић указује на једну занимљивост када је језик у питању: и овде се ствара нови облик језика, који је у литератури препознат као „дијаспорски језик” или „мигрантски језик”. Наиме, деца која су рођена и школована у Аустрији комуницирају на мешавини српско-немачког језика. Другим речима, када разговарају, они користе основу језика на којем причају, а убацују понеке речи или фразе из оног другог језика – ако причају на немачком језику, често ће убацити покоју српску реч, узречицу или фразу.