Недовршена симфонија

Можда би тај теткин стари полуконцертни клавир у бакиној кући на београдском Црвеном крсту био најдража играчка из топлих сећања на дане детињства, да неко није докучио да та мала и вечито насмејана цурица има – апсолутан слух! Наташу Вељковић су зато с четири године уписали у музичко забавиште, у нижу музичку, па редом... Само деценију касније постала је редован студент Факултета музичке уметности у Бечу, где је учила у класи професора Паула Бадурa-Шкоде, познатог пијанисте, a затим се специјализовала по водећим светским музичким центрима.         

Томе је претходило освајање прве награде у Швајцарској, на угледном надметању младих пијаниста „Клара Хаскил”, а „тамо далеко” изгледа да су имали много више слуха за праве таленте. Тако су нам је преотели.

– Па и нису – уозбиљила се на ту пошалицу Наташа, док смо у стану њене маме у Новом Београду будили сећања.
– Тачно је да сам телом у Бечу јер сам добила катедру на тамошњој Музичкој академији и због наступа пред тамошњом и светском публиком, али мој дух је заувек овде. Уосталом, барем четири пута годишње долепршам на неколико дана. Долазила бих и чешће да нисам посвећена својој деци, Милици и Милошу, студентима и публици. И супругу Тобијасу. Он је Немац, али говори српски, мада морамо да порадимо на дикцији. Не инсистирам, то је његова жеља!

Простом рачуницом открива се да је у Бечу већ четири деценије, таман да везе с коренима почну да бледе. Како успева да сачува ту исконску љубав, како је негује, чиме је храни?

Живот од снова

– Кад тамошњи пријатељи из било ког разлога први пут дођу код мене, дочека их огромно изненађење – намах се озарила. – Јер, тај простор личи на сценографију Кустуричиних филмова, а моја трпеза на избор јела и пића која су понос старих ресторана српске националне кухиње. Икона, уметничке слике, библиотека и предмети свакодневне употребе чине амбијент мојих снова о кући која је налик етнографском музеју. Јесте претрпано, али је и „терапијски индиковано”, како би рекли психолози.

Постоји још нешто о чему не говори, али се нехотице открило пуким пребирањем по архиви сећања Наташине маме, економисткиње по струци а пензионерке „по статусу”. Јер, међу многим успоменама затекао се и плакат с најавом неког Наташиног концерта на којем је све исписано на немачком и, наравно, латиницом, а само име пијанисткиње наглашено крупним слогом ћириличног писма!

У Београду се још сећају једног њеног херојског дела од пре 24 године, у време када нам је у посету навраћао „милосрдни анђео”, а Наташа носила своје благо, још нерођену Милицу. Наиме, у Бечу је организовала концерт на којем су наступиле њене колеге са свих меридијана и назвала га – „Музиком против рата”. Као посебна особеност било је то што су сви музичари, а реч је о истинским великанима, дошли и боравили у Бечу о свом трошку. Зато јој је, дознавши за њену дивну мисију, наш познати вајар Драго Ђокић израдио попрсје.

– Најважније у животу је остати човек – уздахнула је на то подсећање. – А зна се да музика оплемењује, не може другачије. Наравно да сам им била захвална на великодушном гесту, али за њих је то било подразумевајуће, као нормална људска обавеза.

Онда смо се поново вратили традицији. Јер, Наташин супруг Тобијас је виолончелиста, професор на Музичкој академији у Грацу, а она то што јесте, па се и очекивало да ће се деца запутити том стазом: и заиста, Милица свира виолину, магистрирала је на Музичкој академији „Ханс Ајслер” у Берлину и увелико је пошла својим путем, а седамнаестогодишњи Милош се посветио виолончелу, одличан је, вансеријски студент.

– Можда је таленат ипак наследан – упитала се наглас. – А ако је тако, зар ме наслеђе не би одвело на пут економије у којој су моји родитељи били веома успешни, док с музиком нису имали готово никакве везе осим мене? Зато ћу им заувек бити захвална јер су поштовали мој избор. Тек ту се јавило наслеђе, јер ја сам управо то преузела од њих, па бих да су Милица и Милош исањали да буду квантни физичари, молекуларни биолози, фризери, лађари, келнери или било шта друго поштовала њихов избор.

То је открила још с деветнаест година, кад је напрасно одлучила да се крсти у цркви, а родитељи, иначе агностици, искрено честитали. Да је била у праву, да је дечји избор био ваљан, уверила се последњег дана октобра 2022. године када је на Коларцу наступила заједно с Милицом, мада то музикална београдска публика није приметила, ваљда због различитих презимена.

Дописивање са собом

Кад успешни људи причају о себи, стиче се утисак да се хвале! Зато је последњи пут причала за новине као петнаестогодишња девојчица, поводом освајања првог места на швајцарском конкурсу младих пијаниста. Нажалост, скромност је заборављена врлина, иако радозналима ускраћује и неке важне податке, а овде је уобичајено да се у јавним биографијама пречесто претера, чак и науштрб истине.

– У праву сте, чему успех ако се с неким не подели – каже замишљено. – Ја сам то решила на свој начин: дописивањем са собом. Писма пишем само ћирилицом, а адресант је мој алтер его коме сам наденула име Ашатан, што је „одраз у огледалу” мог личног имена. Мислим да је то је најбољи начин да се повремено поразговара и са собом.

Без обзира на честе доласке, четири деценије избијања из родног града имају тужно својство да стара, некад искрена пријатељства прекрију маглом.

– Дружим се с градом – одала је рецепт за лечење носталгије. – Шетам улицама Београда и уздишем пред успоменама, али дивим се и новом, иако је то заправо моје сентиментално путовање. Испуњава ме, тако акумулирам до нашег следећег сусрета.

Зар и Беч нема својство да омађија?

– Наравно, усвојили смо се одавно, али постоји нешто што не умем да објасним ни себи, а камо ли другима. Покушаћу то да опишем стањем духа по којем је Беч – Беч, а Београд заувек – Мој Београд... с великим М.