Шегрт, калфа и на крају мајстор

Абаџија, асурџија, клонфер, дрндар, катранџија, мутавџија, сакаџија, пинтор, терзија, ћурчија и тако редом, нису само старе речи које можемо наћи у речницима. То су занати којима су се доскора бавиле занатлије, од њих поштено зарађивали и живели. Лагано изумиру и нестају притиснути савременим начином живота и новим потребама корисника. Поједини су се потпуно угасили, неки још опстају с  још понеким старим мајстором. Има и заната, на срећу, које има ко да наследи, тако је с ћурчијском породицом Антанасијевић из Зајечара.

Ова породица се више од 50 година бави овим занатом и живи од њега. Остало је пет ћурчија у целој Србији, а Антанасијевићи се могу похвалити да ће занат опстати. Син Ненад је наставио очев посао, са звањем инжењера кожарства, своје производе продаје и у далеком Тексасу у Америци.

Вредне руке Злате и Властимира Антанасијевић чувале су и очувале ћурчијски занат. Они су једине ћурчије у источној Србији.

За Листу нематеријалне културне баштине Србије

Сузана Антић, музејски саветник и кустос Народног музеја у Зајечару, поставила је изложбу о овом занату. На њој су посетиоци имали прилику да се упознају с  процесом прераде коже и производима. Циљ изложбе је поред осталог да се овај занат стави на Листу нематеријалне културне баштине Србије.

Обишао сам изложбу и с мајстором Властимиром поразговарао о овој идеји.

„На Генералној скупштини Унеска 2003. године усвојена је Конвенција о очувању

нематеријалног културног наслеђа”, започиње причу Сузана.

„Од тада нематеријално културно наслеђе постаје препознатљива референца у целом свету. Циљеви Конвенције су: очување нематеријалног културног наслеђа где припадају знања и вештине у вези с традиционалним занатима. Ту припадају и производи који су израђени у потпуности ручно или уз помоћ алата. У Зајечару се као живо наслеђе сачувао ћурчијски занат.”

Антанасијевићи су у ствари кожувари, баве се прерадом сирове коже од које шију бунде, кожухе, капе и шубаре. Они откупљују сирову кожу од месара или у откупним станицама, затим је обрађују у више фаза користећи одређени алат и машине да би се добила кожа и крзно од којих је могуће направити одевне предмете.

Сирова кожа почиње да стиже од Ђурђевдана, кад стигну јагањци за клање, и траје до краја лета. Тада се одвија прва фаза заната прераде коже од које се зими, у другој фази, израђује одећа.

Супружници Злата и Властимир трају на тржишту више од 50 година. Њихов син Ненад је од својих родитеља наследио занат. У малу мануфактуру укључени су чланови породице, производе одевне предмете који се користе у свакодневним приликама, за рад, као и за наступе фолклорних друштава.

Производи ове ћурчијске радње препознатљиви су широм Словеније, Чешке, Шведске, Немачке и Америке.

Од штављења до шивења

Код ћурчијског заната могу се уочити два различита процеса производње, фазе

рада: штављење (прерада) коже и шивење. Оне заједно чине скуп знања и вештина које се користе приликом израде предмета и представљају живу традицију.

Старог мајстора Властимира затекао сам у радионици, за шиваћом машином у Тимочкој улици.

„Ја сам господин човек. Преко зиме седим у топлом. Метнем си сантиметар на врат, узмем си маказе и радим колико могу и хоћу. Не зависим ни од кога. Мој Неша је презадовољан својим послом, зна нешто више од мене као инжењер кожарства, ал' то је неки мали делић. Вади га што зна тај енглески, научио па се пробио кроз свет, стиг’о и до Америке где продајемо коже.

Мене деда одвео код мајстора Уроша Стефановића из Сврљига и једва га умолио да ме прими на занат. Ја би сад био пресрећан да дође неко дете да га мало научим занату.”

На занат је отишао 1966. са 14 година, а радњу је званично отворио 1977, у Зајечару после селидбе из Сврљига.

„Мој мајстор је дао услове, морао сам сваки дан, био снег, лед, киша зима, лето,  да будем на послу у пет ујутру. То ми је било много тешко јер ми је село далеко четири километра.

Газда Урош је био незгодан, рекао ми је да прво морају да се на’ране свиње, спреме дрва, наложе 4–5 ватре код газдарицу, у кући, радионици, дућану, па тек онда се учи занат. Таман кад завршим посао куде четири сата увече помислим да је готово, а газдарица каже ‘ајд да ми изриљаш башту’, а башта повелика.

Храну сам носио од куће. Када је мајстор Урош видео да је скромна и да често немам шта да понесем почео је да ме храни. Четвртком је пијац у Сврљиг, увек се клало сељачко пиле, а сваке недеље прасе. Ручак је био у 12 сати. Газдарица нас је све волела много и поштовала, добро нас је хранила. Јабуку сам имао сваки дан. Штавили смо око 5.000 комада кожа. Две ‘иљаде ми сашијемо, а три је мајстор продавао у Вуковару, Осијеку.”

Тако је било и кад је постао шегрт, па калфа и на крају мајстор који ради за паре.

„Да подвучем црту. Био сам мршав, 48 кила, оженим жену најсиромашнију на свету. Али мало-помало, миц по миц, заједно у радионици за штављење и за шиваћом машином преко 40 година створили смо нешто. Немамо неко богатство, али за наше услове ми смо много богати. Створили смо кућицу за нас, кућицу за сина, купили машине да олакшамо обраду, изродили се и унуци и параунуци.”

Једна кожа кроз 52 воде

По речима мајстора, у процес штављења иде 100 комада кожа које се квасе у води, скида им се масноћа, растежу, шишају и стално перу. Једна кожа мора да прође кроз 52 воде, што у киселини, што у хемији, базном сулфату, у прању и испирању. После месец дана дође се до коже за шивење. У кожух иду пет до седам кожа, а у дугу бунду и до 20.

После разговора с мајстор Властимиром, с Ненадом сам обишао радионицу и магацин у селу надомак Зајечара где раде обраду. Успут сазнајем како је заволео занат.

„Нисам био неки ђак, у средњој школи добијем јединицу из једног предмета. Наставник ми у шали рече да ће ми поправити оцену ако му без ичије помоћи сашијем ранац за лов. Дођем кући и од коже му сашијем ранац. Није ми било тешко јер смо сестра и ја стално били уз родитеље и помагали у послу. Толико му се свидео ранац да сам добио петицу. Тада сам заволео очев занат, завршио за инжењера, набавио машине и кренуо с већом производњом. Не могу вам описати то задовољство кад својим радом и умећем од сирове, мокре прљаве коже, непријатног мириса, дођем до меке, прерађене, миришљаве коже за конфекцију. То ми је дало снагу да истрајемо”, открио нам је тајну успеха Ненад.

Своје производе поставио је и на друштвене мреже тако да заинтересовани купци могу до ћурчијских производа доћи и путем наруџбине доставом брзе поште. Све у складу са временом.

Крзнар

Назив ћурчија потиче од турске речи (кürkçüler) што у преводу значи крзнар. Углавном су правили кожухе (прслуке) од јагњеће или овчије коже с руном које покрива унутрашњу страну.