Уређени хаос Јавора Рашајског
Крећући се од искуства човека који воли и веома познаје природу, као мало који наш цртач и сликар, и из једне врсте дубоког поштовања према класичној традицији фигуративног сликарства, створио је врло сложено уметничко дело
На ону „шта је уметник хтео да каже” Јавор Рашајски ће кратко – то што видите. Сам несклон објашњавању, ипак наставља – заокупља га „тај хаос око нас”, плус птице, које су његово друго занимање. Синтеза и у животу и на његовим платнима – орнитологија и сликарство. Звучи и изгледа једноставно, посматрајући радове настале минулих неколико година, гледајући сасвим уређене композиције, готово хиперреалистична лица његових сова, рецимо... јер људе није сликао и не слика их никада.
„Па видите хаос, посебно на цртежима. Погледајте птице, уопште, зар то није хаос. Има ту лешинара, а зна се шта су они. На пример, слика „Договор у библиотеци”, договарамо се кога ћемо да..., све је то метафора, али сва орнитологија на мојим платнима је у совама. Она има лице згодно за сликање, пљоснато, буквално као човек, само зато је користим као мотив. Изражајне су и могу да искажу емоцију и стање, презир на пример. Сове симболишу мудрост, а баш је супротно, јер на систематској лествици оне су врло ниско. Сове нису паметне птице, а то како их грчка филозофија представља, нажалост, није тачно”, проговара из Рашајског.
Критика припомаже посматрачу дела, којима се представља публици у панчевачком Народном музеју. Књижевник Душан Белча извлачи као две кључне ствари, његову везу с уметничком класиком, а другу с природом и реторички пита: има ли исцрпнијег извора за једног уметника да би створио нови фантастични, паралелни свет, да би га измаштао и насликао сопственом руком.
„Да ли је ико више од њега насликао птица, које прати кроз њихова станишта, гнезда и лет... и још да кажемо мало је код нас уметника, а да су и велике занатлије као што је Јавор Рашајски, који прати своје велике класичне узоре, али и наше славне банатске ауторе, Константина Данила, Уроша Предића, Пају Јовановића”, напомиње Белча.
А онда се ту, у његовом цртежу, отвара читав један другачији пол. Поред вешто нацртаних стабала, јелена, дрвећа, змија, гуштера, мрмољака, птичјих гнезда и у суседству ових реалних бића – змајева, понекад открива и демоне и базилиске, односно василиске, који као да су изашли из неког средњовековног фантастичког бестијарија, ту су и честе представе медијавалних витезова на ратним коњима, скреће пажњу књижевник Васа Павковић.
„Поједностављујући ствари, рекао бих да птице и друга реална бића приказују свет савремене природе, веома угрожене неодговорним човековим поступцима према животној средини. С друге стране, витезови, коњаници под пуном ратном опремом, јасно симболизују ход људске историје, милитаристичке склоности људске врсте. Ту у том динамичном склопу, како је лепо рекао Ђорђе Кадијевић, симболичких укрштаја природе и људске историје, настаје сложена и загонетна шифра сваког од многобројних пажљиво реализованих цртежа, односно слика Јавора Рашајског”, напомиње Павковић, поцртавајући да је Рашајски, крећући се од искуства човека који воли и веома познаје природу, као мало који наш цртач и сликар, и из једне врсте дубоког поштовања према класичној традицији фигуративног сликарства, створио врло сложено уметничко дело. Последњих деценија допринели су томе и његови боравци и орнитолошки и сликарски рад у Хиландару, обогаћујући га једном сасвим новом естетичком и духовном нотом. А, шта мисли публика? Па, коментари су углавном позитивни, с тим, прича нам уметник, да као и обично, свако има своје мишљење.
„Ако би мене питали, то уопште не би било то како ја видим ствари, али пуштам гледаоцу да има своје мишљење. Тај гледалац, ипак, диктира нешто. Свако види шта мисли да види, а ја сам онда задовољан, иако нико не може да види оно што ја видим”, прича Јавор Рашајски, на чијем штафелају је увек неко платно, а стваралаштво иде својим током. Додаје да не зна где ће га то довести, али остаје доследан фигурацији. „Апстрактно сликарство мене не занима, уопште. Зашто – то не смем да кажем јавно.”
Илустровао преко 80 књига
Вршчанин рођењем, Јавор Рашајски је Академију ликовних уметности завршио у Београду 1975. године у класи професора Зорана Петровића, код којег је и специјализирао цртеж на постдипломским студијама, док је цртање учио код професора Александра Луковића. Активно излаже пола века и за собом има двадесет самосталних наступа. Урадио је или илустровао преко осамдесет књига, од којих шест ауторских из области орнитологије, коју је за тему бирао и у преко двадесет научних радова. Радећи на књигама, награђен је два пута првом наградом на Међународном сајму књига у Београду, а власник је и Високе награде румунске Академије наука и уметности за ауторску књигу „Птице Баната”. Град Вршац доделио му је Октобарску награду 1998. и 2004. године. Члан је Матице српске и УЛУС-а. Радио је и на месту директора Градског музеја Вршац и као члан Општинског већа задужен за културу од 2008. до 2012. године. Живи и ради у Београду и Вршцу.
