Десет коњаника у центру града
У средишту Скопља за мање од две деценије подигнут је већи број споменика и зграда који би требало да симболизују историју државе и људе који су је обележили, али се неки нису баш најбоље уклопили у околину
„Лако је вама, Београђанима”, пожалио се недавно у полушали један средовечни Скопљанац своме пријатељу. „Вама када неко закаже састанак ’код коња’ одмах знате где треба да одете. А шта ми да радимо, кад само у центру Скопља имамо десетак коњаника!”
Ова шала можда на најбољи начин осликава први утисак који на посетиоца, који дуго није боравио у Скопљу, остави његова архитектура. Јер, од осамостаљења Македоније Скопље се веома променило. То се нарочито осетило у последњих 10–15 година, док је трајао пројекат „Скопје 2014”. Тада је у центру овог лепог града подигнут већи број споменика и зграда који би требало да симболизују историју Македоније и људе који су је обележили, а који се, чини се, нису баш најбоље уклопили у околину.
На споменицима се није штедело
Зграда Владе Републике Северне Македоније на десној, Археолошког музеја и неколико министарстава на левој обали Вардара, затим Капија Македонија висока 21 метар, па два моста на Вардару са скулптурама важних личности, од којих један симболизује цивилизацију, а други културу Македоније.
Ту је потом споменик „Ратник на коњу” изливен у бронзи, у Фиренци, и висок 28 метара који доминира главним Тргом Македонија (незванично то је Александар Македонски на коњу Букефалу), следе монументални споменици Гоце Делчеву, цару Самуилу, Ћирилу и Методију, Димитрију Чупковском, као и борцима из Другог светског рата... Бројне су и скулптуре лавова и других животиња. И све то већ десетак година доминира центром овог града.
Подигнути у специфичном историјском тренутку, када је данашња Република Северна Македонија, притиснута и уцењивана с различитих страна, настојала да се избори за свој идентитет и самобитност, многим житељима Скопља с којима смо разговарали ове зграде и споменици данас се чине као несрећно решење. И они их доживљавају као кич, који нема много додирних тачака ни с историјом ни с архитектуром њиховог града и државе. Жале се да је на њих потрошен велики новац, који је могао да се уложи у културу, образовање, здравство.... Али, шта је ту је, ти објекти су подигнути и они ће у наредном периоду свакако представљати једно од незаобилазних места за свакога ко посети Скопље.
Скопље или како га Македонци зову Скопје удаљено је од Београда 432 километра. Вожња аутобусом, између два главна града, у зависности да ли је експресни или успут стаје у Нишу, Лесковцу, Врању, траје од пет и по до седам и по сати. Аутомобилом се стиже и брже, пошто је целом дужином ауто-пут, а до главног града Северне Македоније може се стићи и возом, авионом... На граничном прелазу Прешево, сем у време државних празника и летње сезоне, нема великих задржавања, а захваљујући пројекту „Отворени Балкан” за улазак у ову земљу довољна је лична карта, што значајно поједностављује путовање...
Скопље је град гостопримљивих људи, дуге историје и занимљивих садржаја у којем има шта да се види и доживи. Град има око пола милиона становника, а с околним насељима и селима више од 650.000, што чини готово 30 одсто становништва Републике Северне Македоније. Етничка структура му је разноврсна – две трећине житеља Скопља чине Македонци, Албанаца је више од 20 одсто, а остало чине Срби, Роми, Турци, Бошњаци и други.
Албанци чине већину у општинама Чаир (смештеној на левој обали Вардара, у којој се налази чувена Стара чаршија и Битпазар) и Сарај. Роми су већина у живописној општини Шуто Оризари, док у осталих седам општина, посебно оним на десној обали Вардара, апсолутну већину чине Македонци.
На десној обали налази се и општина Центар на чијој територији се налазе готово све важне државне институције у земљи, као и Трг Македонија и центар новог дела града. Приградска општина Чучер Сандево обухвата подручје Скопске Црне Горе и на њеној територији живи и велики број Срба. Срби су већина у селу Кучевишту, највећем насељу у овој општини, а у великом броју има их у селима Бањани, Горњани, Побожје, Љубанци... На том подручју налази се и велики број цркава и манастира, од којих су неки, попут Цркве Светог Спаса у Кучевишту, подигнути у време Немањића.
Званична валута у Северној Македонији је денар. За један денар добијају се приближно два динара, а за сто евра око 6.100 денара. За разлику од Србије, у Македонији је курс исти и у банкама и у мењачницама, тако је више-мање свеједно где ћете разменити новац. Једино је незгодно уколико се у Скопљу затекнете у суботу касно поподне или у недељу. Јер, у Северној Македонији је рад недељом строго дефинисан и ограничен, тако да тада раде само велики тржни центри, понека бакалница, киосци и, наравно, угоститељски објекти. Зато вам се може догодити да у недељу до мењачнице морате да одете у други део града, до аутобуске станице или неког тржног центра.
Иначе, цене у Скопљу су сличне или чак нешто ниже него у Београду. Тако, у кафићима еспресо и макијато стају око 100 денара, домаћа кафа 80, газирани сокови и пиво 120–140, роштиљ (већа порција пљескавице или ћевапа) 300–400, а толико кошта и пица.
Забавни живот је богат и садржајан, у граду има много ресторана, кафића, ноћних клубова, а амбијент је „мераклијски”, тако да подсећа на атмосферу која влада у Нишу, Врању и другим местима југа Србије. Најпознатији ресторани и кафићи налазе се десно од Трга Македонија, дуж обале Вардара, као и у центру града, посебно у четврти Дебар мало. Ту се налази и чувена Боемска улица, која се састоји из два дела, а у сваком је мноштво ресторана, који умногоме подсећају на Скадарлију. У њима се највише слуша музика с простора бивше Југославије, а међу радио-станицама, чини се, популарне су и многе из Србије, па вам се, док седите у неком од скопских ресторана, за тренутак може учинити да сте у Београду, Нишу или неком другом граду у Србији.
Од знаменитости у Скопљу свакако треба видети Камени мост, један од незаобилазних симбола града. Подигнут је још у средњем веку, а многи га повезују с царом Душаном, па је познат и под именом Душанов мост. Он се налази у центру града, између Трга Македонија с једне и Старе чаршије која се налази на левој обали Вардара.
Стара чаршија има „мирис” оријента и класична је трговачка четврт из турског периода. Ту се налази мноштво занатских радњи, продавница, посластичарница, чајџиница... На њеном крају је и Битпазар, највећа пијаца у Македонији. У том делу града преовладава албанско становништво, што се може видети и по обележјима дуж тезги и улица. Ипак, сви су љубазни и као „рођени трговци” настоје да вас услуже и продају неки производ.
У овом делу се налазе и споменици из османског периода, као што су Мустафа-пашина џамија, изграђена 1492. године, Гази Иса-бегова џамија, Даут-пашин аман, али и неколико цркава. Међу њима су најпознатије Црква Светог Димитрија (позната и као „стара” Саборна црква) и Црква Светог Спаса која је упола укопана у земљу, будући да је некада важило правило да цркве не смеју бити више од џамија. У њеној порти се налази и гроб Гоце Делчева.
Иначе, скопска Стара чаршија је, после оне у Истанбулу, највећа на Балкану. У овом делу Скопља може се видети и највише туриста, а осим с простора бивше Југославије, чини се да преовладавају они из Турске.
Жичара и тврђава
У близини чаршије, такође на левој обали Вардара, налази се и скопско Кале. То је тврђава настала још у шестом веку. Она је мања од београдске, али, такође, има богату историју, а имала је важну улогу и током владавине цара Душана, који је крунисан у овом граду. С тврђаве се пружа прелеп поглед на Скопље, баш као и с планине Водно, која се налази на супротној обали Вардара. До тог видиковца води и жичара, која је део градског превоза и спада у једну од атракција Скопља.
Ипак, посебан печат овом граду дају људи. Гостопримљиви, весели, настојаће да вам помогну и објасне све што треба. Чини се да посебно воле госте који долазе из Србије, које доживљавају као себи најблискије. Српски говоре готово сви, донекле с изузетком млађих генерација, али и македонски се може лако разумети, тако да за споразумевање нема никаквих проблема. Све ће то утицати да се у Скопљу осетите као код куће. И наравно да му се поново вратите....
Аутобуси на спрат
Јавни превоз је, чини се, добро организован, а на станицама се налазе дисплеји, на којима пише за колико минута долазе аутобуси. Ипак, и то уме да омане, па смо умало закаснили на повратак јер се „седмица”, за коју је писало да стиже за три, у наредних 15 минута није појавила.
Иначе, доскора је у Скопљу као у Београду било и приватних превозника, али је сада градски саобраћај искључиво у државном власништву. Већина градских аутобуса је на спрат. Даблдекери на скопским улицама углавном су набаљени из Кине, мада има и неких који су стигли директно из Лондона, што јавном превозу даје одређени шмек. Карта се допуњује преко мобилног телефона, мада се може купити и код возача, а дневна кошта 120 денара (око 240 динара). Такси служба је добро организована и нешто јефтинија него у Београду.
Сећање на земљотрес
Скопље је 26. јула 1963. године погодио разоран земљотрес у којем је погинуло више од хиљаду житеља и порушен већи део града. Неке од потресних слика које показују размере те трагедије могу се видети у Музеју града Скопља, који се налази у згради старе Железничке станице. На згради се налази и сат, који и сада показује време када се земљотрес десио. После тог земљотреса, уз помоћ целе бивше Југославије, Скопље је обновљено, тако да је израсло у модеран град са широким булеварима, бициклистичким стазама, парковима и грађевинама који умногоме подсећају на Нови Београд и слична насеља.
