Уточиште међу крошњама

Ако вас пут случајно нанесе на Калуђерске баре, како зову готово пуста имања на обронцима Повлена између Бајине Баште и села Дуб у западној Србији, не можете да одолите шумама. Међу моћно високим дрвећем једва се примети да се уместо крошње, на једној заравни, назире кров. Направљен од вешто сложеног дрвета, с крстом на врху, сакрива овде једну од најлепших цркава брвнара Србије. Али, врата су, усред дана закључана…

На интернету исписани број телефона главне парохијске Цркве Светих Петра и Павла у Дубу омогућио је да добијемо податак где, за све добронамернике, стоји скривени, стари гвоздени кључ. Уз помоћ њега, савијајући се кроз мала дрвена врата, улази се у свет највећих тајни овога краја.

Дрвени храм

У брвнари ни данас нема струје, али дневно светло пролази кроз прозоре који су направљени као пушкарнице и осветљава занимљиве старе дрвене иконе које вас „бодре” да истражите.

Црква Вазнесења Христова један је од најлепших, али и најнеобичнијих дрвених храмова. Само наизглед напуштена, вековима је од очију пролазника околним друмовима сакривено уточиште.

Отац Владимир Јовановић, старешина обе дупске цркве, открива ту необичну историју. Дрвени храм био је шумско прибежиште за калуђере и друге бегунце у време „буне против дахија”, како се у епској песми назива побуна против Турака, коју је овде повео Хаџи Мелентије Стевановић.

„Црква Вазнесења Христовог прво је подигнута 1792. године као метох оближњег манастира Рача. Метоси су места која су потребна као испоставе за службе манастира у случају непредвиђених дешавања, каква су обележила и време када је Хаџи Мелентије, вођа Првог српског устанка у рачанском крају, стигао овде и као хаџија с дозволом султана из 1759. започео обнову порушене цркве манастира Рача, иселивши јањичарски хан подигнут на њеном месту. У раздобљима када је манастир Рача био у рушевинама, црква брвнара у Дубу преузимала је улогу духовног одредишта целог краја. Њена порта као уточиште народа била је пуна готово век и по и била је метох манастира до 1885. године, када добија своју самосталност и парохију”, каже за „Магазин” отац Владимир.

По извештају нахијских старешина кнезу Милошу о новоизграђеним храмовима, црква Вазнесења Христовог обновљена је 1828. године. Тачније, постојећи храм подигнут је на темељима старије богомоље. Нажалост, црквена архива потпуно је изгорела 1916. године „у пожару који је подметнула аустроугарска војска”, како је записано у крају. Али, оно што се из записа још назире, чувени градитељи Осаћани из БиХ подигли су је у стилу лако преносивих цркава с високим кровом.

Архитекте хвале изглед цркве по томе што је „изграђена од масивних талпи, с петоугаоном олтарском апсидом и дубоким тремом који је накнадно дограђен”. Иначе, градитељи цркава брвнара из Осата сваку су другачије правили, наводе. Типичне орнаменте украшавали су као своје оригиналне декорације и обележили тиме народно градитељство, о којем је као сведочанство остала црква данас прекривена маховином и патином.

„Овај храм је наш најрепрезентативнији пример цркве брвнаре осаћанског типа. Изузетна је јер су цепане храстове даске слагане у облику ластиног репа, то јест попречно изукрштане, тако да не могу да се размакну, теже пропуштају воду и ваздух, дуже трају и обезбеђују увек умерену температуру. Унутра никада није хладно, ни претопло. Настала је обрадом дрвета до најситнијих детаља, као што су изрезбарена врата, довраци и надвраци, као и високи дрвени свећњаци – чираци из тог доба, који подсећају на постоља. Такође, и полијелеји или висећа постоља за свеће, које се на њих причврсте капањем воска”, објашњава отац Владимир.

Ни мање цркве, ни занимљивије збирке икона. Већина је насликана у Русији у провинцијским радионицама крајем 18. и почетком 19. века. Сматра се да су их производили серијски, те су могле да се набаве по приступачним ценама.

По речима оца Владимира, наши трговци често су одлазили у војну крајину царске Русије – у области Донбаса и Луганска, где се много Срба населило за време Кримског рата помажући у борби против Турака. Због изгледа који је у Русији уживао вођа овдашње побуне Хаџи Милентије, престоне иконе на иконостасу брвнаре далеко су бољег квалитета од осталих сличног типа сачуваних у крајевима Србије. Овде постоје и иконе за које се мисли да су их насликали бјелопавлички зографи Лазовићи, а да су биле најпре у манастиру Рача, у чијој су обнови они учествовали од 1818. до 1826. године. Како је манастир Рача добио нови иконостас 1841. године, највећи број икона с претходног послат је у дупску брвнару.

Иконе после рата пронађене на тавану

Све иконе склоњене су за време Првог светског рата, 1916. године, на таван, на ком су пронађене педесетих година прошлога века, после два светска рата. Нажалост, како је то већ бивало у историји, без одобрења црквених власти многи вредни предмети из дупске „ризнице” пренети су у Народни музеј у Ужицу, каже отац Владимир, напомињући да је црква више пута тражила да јој их врате.

По записима, Феликс Каниц посетио је 1888. године дупску брвнару записавши да је „заклоњена листопадном шумом”. Приповедачи казују да је градња започета негде на брегу изнад, али да је дању постављана брвна неко ноћу склањао у долину, у забит. Није много требало народу да „докучи” да је то, по предању, чинила вила Равијојла, не би ли се црква од друма и напасника склонила с видика.

Нови кров

Пропали дрвени кров који је прокишњавао заменио је деведесетих година прошлог века новим, али аутентичним, добротвор овога краја Милован Милошевић, уложивши заједно са супругом Милесом, када су се овде вратили, 40.000 евра у данашњој противвредности. Оснивач Куће здравља у Дубу, која је помогла у алтернативном лечењу и многим познатим личностима, успео је да обезбеди да се овде допреми квалитетан бели славонски храст и дрвени храм покрије и заштити од пропадања. У разговору за „Магазин” Милошевић каже да је предложио и изградњу дрвене порте с павиљонима, о чему се већ израђује пројекат. У плану је пут којим би се с друма између Бајине Баште и Дуба лакше стизало до цркве.