Два торња, два брата с две стране Дунава

Многи Панчевци не би знали да објасне каквом дошљаку, госту или туристи зашто њихова „црква с два торња” има та два звоника.

Уз сва нагађања и варијанте, најкраћи одговор би гласио: то су два брата – с ове и оне стране Дунава. Шире тумачење дао је др Борислав Јанкулов, некада научник и хроничар града на Тамишу, који каже да торњеви Успенске цркве у Панчеву представљају „српски народ у две царевине, а с једним олтаром, једном душом – да досељеним странцима, у својој слави и величини показују јаку народну свест родољубивог и богатог српства у Панчеву”.

Родољубље упркос аустроугарској власти

Историја се држи чињеница, па каже да зачетак идеје потиче из времена устанка под Турцима када су овдашњи Срби, не марећи, па и упркос аустроугарским властима, здушно помагали устанике у Шумадији, храном, новцем и оружјем.

За захвалност и награду сам вожд Карађорђе Петровић послао је у ову равницу 650 хвати дрвене грађе за печење опеке, па је црква изидана за невероватне три године, јер је новац текао са свих страна. Само у дану полагања темеља сакупљено је 1.600 форинти прилога, а ни црквена благајна није била празна за изградњу објекта дугачког 40 метара за које је потрошено 200.000 форинти, а за торњеве и додатних 34.000 форинти.

Заправо, Панчево с десетак хиљада душа, од којих су две трећине Срби, 1796. године, најпре је подигло малу Успенску цркву, провизорну капелу – дашчару са звоником на размеђи Доње и Горње вароши.

Други корак био је куповина плаца који је Православна црквена општина платила 1.677 форинти у сребру. Најпосле, верници и добротвори Темишварске епископије су удружили прилоге и 1807. године ударили темељ једне од најлепших богомоља у нас – храму Успења Пресвете Богородице, сведочанству одушевљења овдашњег живља за ослобођење Србије од Турака.

Два торња су већ 1810. године „засекла” питому панораму града на Тамишу, а тог врелог августа протопрезвитер панчевачки Андреј Арсеновић руководио је освећењем богомоље и првом литургијом.

Велелепно здање с централном основом и малом капелом на врху звоника, нечим сасвим новим у црквеној архитектури Баната и јединственим у православљу, подигли су умешни панчевачки зидарски мајстори Гасалс и Фридрих Кверфелд.

Обнова храма

Сат и звона постављени су у један од торњева 1824. године, да би век касније панчевачки велепоседник Петар Милорадовић најпре поклонио неколико хиљада цигала сопствене производње за поплочавање порте и купио три нова звона.

У време када је Српском православном црквом управљао патријарх Варнава, а земљом владао краљ Александар Карађорђевић, храм је комплетно обновљен и фасада обложена вештачким каменом. Данас, као архитектонски, градитељски, па и уметнички уникат, ужива и заштиту државе, а Панчевци су мишљења да је њихова Успенска црква најлепша у читавом српству.

Први зидани иконостас

Успенска црква у Панчеву је и прва у српству са зиданим иконостасом, новим елементом који ће убрзо бити прихваћен у црквеној архитектури. Украшен је иконама, за које историчари уметности кажу да су леп пример класике и еклектизма, а за то је био заслужан тада анонимни, млади сликар Константин Данил из Алибунара. Њему је 1829. дат рок од две године за тај посао, али га је млади уметник дуплирао. Када га је коначно завршио, изашао је на добар глас, те је касније израдио и иконостасе у црквама у Темишвару, Уздину, Добрици, Јарковцу...

Црквена звона претопљена у топове

За време Великог рата, првобитна звона Успенске цркве аустроугарска војска је претопила за топове, да би јој угледни панчевачки поседник Петар Милорадовић поклонио три нова. Највеће, тешко 638 килограма поручено је у Грацу, а друга два израђена су у домаћој ливници „Пантелић” у Земуну. Читав посао плаћен је 74.000 динара, звона су допремљена лађом 15. августа 1928. године, да би њихово подизање и монтажа трајали пуних 12 дана. На Велику Госпојину осветио их је митрополит Иларион Радоњић, епископ вршачки, а међу званицама били министри краљевске владе и градоначелници Београда и Панчева.

Сатовима управља сателит

Механизaм сата у десном торњу полугама преноси тачно време и у леви торањ храма, који је иначе празан. Испрва се тај посао радио ручно, навијањем тегова, а више од три деценије помаже електрична енергија. Дуже од две деценије сат је био у квару, да би последњим ремонтом прорадио благодарећи најсавременијој технологији. Наиме, механизам је повезан са сателитом, па када се мења рачунање времена с летњег на зимско или нестане струја, сат се сам подешава.