Мој лексикон: Небојша Котлајић
Када је ту – не примећујемо је. Сматрамо да тако треба. Када је нема – призивамо је. Тада постајемо свесни да оно што може и не може бити, увек се покори ономе што мора бити. Јер срећа је лепа само док се чека..., каже новинар РТС
Први пут се на малом екрану појавио 28. јуна 1990. године, на Видовдан, водио је Јутарњи дневник већ после седмог дана рада у ТВ Београд. Строга, поштована лекторка и дугогодишњи спикер Радио Београда Драга Јонаш била је пуна речи хвале: „Шта ја вас да учим, ви треба нас да учите како се говори”. Није се двоумила тада око тога да ли је Небојши Котлајићу место на телевизији.
Котлајић никада није имао страх од микрофона, а радио је и на Радију Студио Б и Радио Индексу, док је студирао на Факултету политичких наука, и са 23 година почео да чита вести у Дневнику. Завршио је постдипломске студије у Америци.
Данас је новинар Спољнополитичке редакције РТС, прошетао се свим светским меридијанима и аутор је многобројних путописних емисија. Прошле године добио је награду „Радмила Видак” за лепоту говора.
За нашу „ТВ ревију” овога петка исписује своју страницу лексикона...
У ком хороскопском знаку сте рођени?
Водолија, подзнак шкорпион.
Најлепша успомена из детињства?
Када ми је баба Славка, док сам био у основној школи, купила пони бицикл.
Највећи несташлук?
Када сам побегао од куће (из Његошеве улице) и преспавао код нане (у Сарајевској улици), јер је тата Никола „пез” фигурицу Паје Патка дао мојој сестри Наташи, а њеног Шиљу мени (смех).
Са колико година сте зарадили свој први хонорар?
Са шеснаест година сам зарадио свој први хонорар. Извештавао сам о јесењем кросу у Турици на Радио Ужицу, у гимназијским данима.
Колико говорите језика?
Енглески, грчки, арапски и још неколико, нелиценцираних.
Верујете ли у срећу?
Када је ту – не примећујемо је. Сматрамо да тако треба. Када је нема – призивамо је. Тада постајемо свесни да оно што може и не може бити, увек се покори ономе што мора бити. Јер срећа је лепа само док се чека...
Шта вас највише инспирише, а шта мотивише у раду?
Неоткривене земље и предели, егзотичне дестинације, занимљиви људи. Волим да идем на необична места, да стигнем тамо где други нису били. Можда је то моја мисија – да путујем и снимам репортаже.
Које бисте саговорнике издвојили? Чиме су вас задивили?
Увек ћу се радо сећати сусрета са глумцем Аленом Нуријем после филма „Лепота порока”. Сазнао сам да се одмарао код пријатеља у селу близу Ариља. Разговарали смо за радио-емисију, на француском језику, наравно. Био је то мој први интервју.
Који је Ваш највећи успех?
На професионалном плану, то што сам се изборио за свој део ТВ екрана, препознатљив стил, теме…
Које је Ваше омиљено место?
Ужице, град на Ђетињи. Лепо је отићи када имаш где да се вратиш. У Ужицу су моја породица, моји пријатељи, друштво из школе, играчи из КУД-а „Први партизан”, колеге из Радио Ужица и регионалног листа „Вести”.
Која земља је на вас оставила највећи утисак?
Свака је посебна. Сирија, Тунис, Египат, Алжир, Мароко, Либија, Либан, Турска, Уједињени Емирати, Јужна Кореја, Индонезија, Северна Америка. Свака има свој тајни код.
Које вредности поштујете код пријатеља?
Искреност, поверење, отвореност. Тим редом.
Шта волите да радите у доколици?
У последње време волим да кувам. Јела која сам видео и пробао широм света припремам у Београду. Ако нешто нема – заменим. Раније сам возио бицикл, од Дорћола до Аде Циганлије и натраг. Лепа тура, око двадесет километара.
Да ли волите игре на срећу и изазове такве врсте?
Не, никада нисам волео игре на срећу. Чак ни „Не љути се човече”. О картама да и не говорим. Арапи би рекли да је то харам (грех).
Шта мислите о друштвеним мрежама?
Лепо је живети у складу са временом и новим технологијама. Али, четовање, Фејсбук, Инстаграм, Твитер, Вајбер, Вотсап… не могу заменити прави разговор, са правим људима, на правом месту, у право време.
Ког писца цените?
Паола Коеља.
Који роман сте последњи прочитали?
„Ратника светлости” Паола Коеља.
Ваша омиљена музичка група?
Била „Екатарина Велика”.
Који филм сте последњи погледали у биоскопу?
Филм „Света Петка – крст у пустињи” Хаџи Александра Ђуровића, са Миленом Предић у главној улози.
Чега се бојите?
Здрав човек има хиљаду идеја, а болестан – само једну. Дакле, болести и немоћи да помогнем другима када им је то неопходно.
Надимак?
Имам више надимака. Најновији ми је дао Владимир Банић, колега из Информативне редакције – Неша ел Шеик, због Блиског истока који најчешће пратим. Пријатељи ме зову и Неле, Небица, а најчешће Неша или Котлаја.
Неостварени сан?
Ако кажем, онда неће бити сан. Можда да на аутомобилским таблицама има префикс.
