Шта је потребно да знате кад ступате у брак, а шта је знак да је крај
Не постоји право или погрешно време за љубав, за њу је сваки тренутак прави. Али, ако посматрамо из угла партнерских односа између мушкарца и жене, љубав је често непредвидива, необуздана, непроверена, не даје нам гаранције и није баш поуздана. Иако разведени сведоче да их ништа није болело као растанак од брачног друга, ипак је крај некада и тако болан неминован.
Промене у односу се дешавају, јер се сви се мењамо током времена, околности. Ако један партнер ради на себи, развија се, напредује, а други не, природно да ће у једном тренутку доћи до промена и у вези. Ако се услови у којима живимо мењају, то ће сигурно утицати на квалитет партнерског односа, позитивно или негативно. Долазак деце у породицу, или чување родитеља, такође утиче на квалитет партнерског односа. Промена посла, услови на радном месту, оптерећеност обавезама, болести и те како утичу на квалитет партнерских односа.
„У партнерским односима важно је да задовољимо потребе за припадањем, разумевањем, препознавањем, угледавањем, потребе за сигурношћу, нежношћу, за интимом и многе друге свесне и несвесне. Ако већина потреба једног од партнера није задовољена, веза губи на квалитету. Понекад је то мањи број потреба које нису задовољене, али ако је то њему или њој баш важно, онда постаје незадовољан. Иако не може да се пожали на већину ствари у партнерском односу, појединац бива несрећан, јер баш то нешто што њему много значи нема”, наводи Драгана Ивковић, педагог и Гешталт терапеут која наводи да је кроз дугогодишњи рад увидела да је приближно сличан систем вредности најважнија карика која спаја мушкарца и жену- што су њихови ставови о деци, породици, новцу, кући приближнији већа је вероватноћа да ће успети у заједници.
Према њеним речима, иако често фантазирамо о романтичном партнерском односу, препуном љубави и срећног заједничког живота такве ружичасте наочаре нам често помажу, али и одмажу.
”Романтизација је чаролија којом се боји однос разним бојама и чини га лепшим. Међутим, романтизација има и своју другу страну: непризнавање реалности онакве каква јесте. Када је овај дизбаланс велики, настају проблеми у односу", наводи.
Да ли постоји идеалан однос мушкарца и жене и како он изгледа?
Пре можемо причати о тенденцији ка добром партнерском односу, а не идеалном. Шта би то значило? Ако се осврнем на своју праксу и искуство у раду са партнерима, управо се систем вредности појављује као камен спотицања. Ми систем вредности носимо још од малена из својих примарних породица и свесно или несвесно га уносимо у све што радимо, па и у партнерске односе. Уколико у однос унесемо вредновање партнера или његових поступака изазивамо реакцију одбране код партнера и вероватно ће наступити конфликт. У психотерапији освешћујемо своје вредности и покушавамо да угледамо партнерове, да их разумемо и бирамо да ли ћемо и како се односити према њима.
У овом контексту би тежња ка добром партнерском односу била сусрет, а не „по сваку цену мора бити по моме”. Ово подразумева ослушкивање потреба другог, признавање потреба другог, а тек онда реакција, која не мора бити и није увек у циљу задовољења партнерове потребе. Ми нисмо ту да би задовољавали другима потребе по сваку цену. То треба да буде наш свестан избор.
3ашто су људи најчешће заглављени у партнерским односима? То је често тема испред лошег посла, лоших примања, статуса?
Партнерски однос је често тема на психотерапији и чини ми се да када је стабилан, лакше се преброде друге кризе које сте поменули. Међутим, психотерапијски рад почне од партнерског односа, али се даље одвија кроз рад на нашим искуствима и односима из прошлости, најчешће из детињства и младости. Из овога следи да људи нису заглављени у партнерским односима, већ у својим процесима насталим некада, мање или више давно, са којима су се тада носили како су знали и умели, а сада, те навике доносе у партнерски или неки други однос. Где ћемо се највише задржати у психотерапији, зависи од особе до особе.
Шта је потребно уочити пре одлуке о заснивању породице, а шта је знак да је крај?
Шта ће и код кога превагнути да одлучи да заснује породицу индивидуално је по много чему. Некада то буде сплет околности и породица се деси, некада је планирана. Прилагођавање човека на животне околности је индивидуално и условљено је с једне стране биолошким склопом, а са друге искуствима поједница у заједници у којој живи, са свим њеним карактеристикама. Ово утиче и на тренутак заснивања породице. Неко ће се заљубити и то ће бити довољан разлог да заснује породицу, неко - зато што је време за то, неко - када упозна особу која одговара његовим вредностима, неко из материјалних интереса и многих других разлога. Већа је вероватноћа да преживи однос у коме су вредности партнера приближне. Међутим, оно што у великој мери доприноси опстанку су узајамна давања и труд. Када се оба партнера труде да се онај други осећа добро, прихваћено, вољено, схваћено, однос траје. Ми улажемо у однос. Ако стално само тражимо из односа, а не дајемо и обрнуто, нема баланса и однос губи на квалитету. Овај труд подразумева бригу о другоме, слушање, свакодневна ситна задовољства, нежности, изненађења и у великој мери преузимање одговорности за своје поступке. А шта је знак да је односу крај? Ако не причамо о насиљу, злостављању било физичком или емоционалном, за које би сваки лаик рекао да су сигуран знак да је крај, опет стижемо до индивидуалних вредности и схватања појединца. Људско биће се у односу осећа да припада, а припадност је основна људска потреба. Појединац се остварује у заједници са другим. Међутим, многи остају у односу који није функционалан из страха од усамљености, сиромаштва, осуде... Приоритети одређују да ли је крај или не. Рецепта нема.
