Викторијанска здања међу шареним солитерима

„Град златне грознице”, шљаштећи је туристички напис на фотографији Мелбурна коју угледате чим из градске железнице изађете на станици Флиндерс, у центру петомилионске престонице аустралијске државе Викторија. Зграда централне станице, до које воде сви градски возови, једно је од најстаријих здања викторијанског стила из доба када је град у 19. веку настајао. Пажњу на зиду привлаче и сатови који показују различито време. Они симболично подсећају да је пре једног века ово била најпрометнија станица, а ни данас ситуација није много другачија.

Није лако пробити се кроз море становника и туриста који су након што је завршено Отворено првенство Аустралије у тенису остали у граду да га боље упознају. Јер до далеког Мелбурна не долази се на неколико дана. Баш у њему је Новак Ћоковић освојио десети пут аустралијско првенство и свету приредио меч за памћење, али ће остати упамћено и његово „заточеништво” у овдашњем хотелу у време короне.

У старом центру града, међу здањима стила насталог у време британске краљице Викторије, истиче се Градска кућа. Она је понос града, стално под разнобојним светлима која се смењују, украшена џиновским машнама и грандиозним посудама цвећа, који су мета фото-апарата. У њој су генерације обликовале будућност метрополе, тако да је и даље седиште културе и грађанских активности. Стари сат на торњу, који зову Време Мелбурна, 1870. године поставио је гроф од Единбурга.

Трамвај Елтона Џона

Прошавши поред Градске куће улазите у централне шетачке зоне „обојене” шареноликом одећом гостију престонице из целог света, с фирмираним робним кућама и џиновском шкољком као „средиштем” фотографисања. Кроз улицу пролази и зелени трамвај, још један од симбола града. Офарбан у складу с околним тропским парковима, по којима какаду папагаји слободно шетају и једу људима из руку, постоји од краја 19. века. У бесплатној туристичкој вожњи чули смо и причу да је један такав трамвај, стар читавих 100 година, купио певач Елтон Џон и поставио га испред куће у Сан Франциску.

На Сити скверу петомилионског града нестварно је мирно док освежавајуће фонтане прскају, а акробате изводе вратоломије између трамвајских шина. Бесплатне представе привлаче публику са свих меридијана.

Историјски симбол града је кућа капетана Кука, довезена 1934. из британског Јоркшира. Такође, обновљене су енглеске четврти претпрошлог века Фицрој и Норткот. Кроз уске улице кинеске четврти и редова испред нудла-барова стижемо до Мале Италије и пицерија са столовима на којима су карирани столњаци.

У предграђу Ричмонд види се низ грчких кућа и ту живи велика грчка заједница па је Мелбурн трећи грчки град у свету. Овде је и Мали Сајгон, сплет вијетнамских радњица и кухиња. У старој јеврејској четврти Турак изгледа као да снимају филм у костимима дугобрадих поклоника Талмуда, који у ствари овде још постоје. Слика индијских храмова „прошарана” је високим турбанима дугокосих Сика. Музика разних језика појачава се у сутон, после радног времена.

Град настао тридесетих година претпрошлог века с досељавањем британских прогнаника, сточара и копача злата постаје временом симбол колонијалне моћи, а потом и мултикултурална престоница свих народа, вера и раса. На самом почетку његове историје, мир једноставне духовне културе домородачких ловаца из племена Абориџина прекинуо је долазак капетана Кука 1770. на југоисточну обалу Аустралије, коју је назвао Јужним Велсом и прогласио поседом Велике Британије, чија је колонија Викторија. Трка за златом била је почетак успона Мелбурна.

Поглед с „Еуреке”

Да је златна картица као циљ данас само наставак „златне грознице” сведочи поглед с панорамског точка Мелбурна с ког, издигнути над ушћем реке Јаре у Тихи океан, видите како су стара здања уоквирена шареним стакленим солитерима. Зато град изгледа као паркинг спејс-шатла међу старим симболима колоније. У панорами се истиче једна од највиших светских зграда – „Еурека”, чијих 10 горњих спратова позлаћених зидова представљају златну плочицу, како то с точка изгледа.

Највиши облакодер у центру симбол је открића злата, богатства и моћи, а са 92. спрата је, такође, туристички видиковац над престоницом. Улазница важи цео дан, те ако се неко врати увече, лифтом брзим 9,9 метара у секунди, стиже до „светлећег прозора”, како зову ноћну кружну панораму, иза стакала тако чистих да се уплашите да нема ограде. У торњу се налази и познати апартман „Еурека 82” у облику дијаманта, с нестварним погледом на океан кроз „преламајуће” стаклене зидове. С тапацираног пода туристи у турском седу, уз пиће, посматрају с висине тропску „златну грозницу”.

Посматрајући одавде најранији новогодишњи ватромет са „сноповима будућности”, Индијац промењеног имена Сани Хил упознао је енглески брачни пар Вилијамс. Сада су већ успешни партнери у високим технологијама. Заједничка фирма, која редовно организује дружење за запослене, и нас је угостила, уз ноте музике са свих континената.

Да је дух града проткан трком за новцем сведоче и високе цене и снижења која стварају јагму и гужву чак и увече у кафићима. Такође, чињеница је да већина досељеника овде ради два, па и три посла истовремено. У згради Си-Би-Си радија са станицама културних програма на свим језицима овдашњих досељеника упознали су се и Предраг и Ранка Стајчић, пореклом из Београда, с репортерима-исељеницима из некадашње БиХ, међу којима је и брачни пар Кијамет, пре подне професори, по подне социјални радници и бесплатни репортери. Редовно се посећују, иако станују у два супротна дела велеграда. И једни и други исељени из родних крајева деведесетих кажу да их ни блокаде између северног и јужног Мелбурна у време корона режима нису удаљиле. „Кад корона прописи нису Новака одвратили од Мелбурна, неће ни нас. Ово је град шанси за све грађане света.”

Кућице за сликање

Међу првим кућама које су давних четрдесетих година 19. века саграђене у Мелбурну на океанској Тераси, данашњој Еспланади, било је и неколико дрвених кућица за купаче, за пресвлачење и одлагање опреме. Овде познате као „кутије за купање”, често пресељаване или поново прављене, грађене су на крајевима улица ка мору. Шаренило данас уметнички осликаних „кутија за пресвлачење” које смо затекли на плажи Брајтон, од којих су неке старије од века,  привлаче бројне туристе. Они се сликају и то најчешће испред оне офарбане у боје аустралијске заставе, у кадру с облакодерима центра Мелбурна у позадини. Купање је ограничено, због присутних ајкула.

Људи који су ту од почетка

У Музеју абориџинске уметности представљена је богата култура Абориџина, чији су преци пре око 48.000 година стигли копненим мостовима из Азије. Преци су их научили да верују у правреме, о чему говоре слике из лова и риболова. С доласком Европљана, број староседелаца се смањивао услед нових болести, расељавања и културне дезинтеграције, асимилације током које су деца у интернатима одвајана од абориџинских родитеља. Од 1967. године Федерална влада поштује њихову традицију. Дословни превод речи абориџини, по њима, значи људи који су ту од почетка.

Кенгур божанство

Поштујући кенгура као своје национално благо, чак и као божанство, у петомилионском Мелбурну ова животиња има посебну заштиту. Чак и када је недавно један изморени кенгур упао кроз прозор у кућу у „Драгон парку”, преузета је акција спасавања да се безбедно изнесе из куће. Еколошке и организације за заштиту дивље природе државе Викторија забринути су за кенгуре, који су све угроженија врста како град расте. Заплашени, понекад налете на неке аутомобиле.